Нестварно моје
Понекад затворим очи
и сањам
неке лепше дане,
топлије ноћи
месечином обасјане,
у нечијем загрљају,
у неком туђем сну.
Тамо је све лепо
јер није важно
то што ниси ту.
Само нек' потраје
иако је лажно.
Нек' остане све тако,
пуно нежности.
Тамо сам добро.
Нема ко да недостаје,
јер тамо ниси Ти.
Вратила се
Јао баш је доста времена прошло од задњег поста...а таман сам се била навикла на блог :)
Али сад сам ту да вас опет "давим" и нећете ме се лако решити.
Много се тога издешавало од како сам престала да пишем па сад не знам одакле да почнем....
Сви вероватно знате да је пре пар дана био Свети Сава. То је био велики дан за мене у сваком случају. Нећу да будем лажно скромна. У нашој темишварској опери, на Светосавском балу, ја сам рецитовала (тј. то је више било причање, претварање песме у причу, моју причу). Дуга, свечана хаљина, фризура и шминка, па онда накит...(то ништа не личи на мене, али је на сцени добро изгледало :)) ).
Било је одлично. Снашла сам се боље него што сам очекивала и то ме много радује. Показала сам свима да се нисам случајно тамо нашла. Добила сам много позитивних критика, а самопоуздање ми је порасло.
Не, нисам се уобразила. Само ми је пријало да, за промену, будем у центру пажње.
Сад знам да могу много тога да урадим само ако верујем у себе.
Треме пред наступ није било и то је за мене огроман успех :) Покушаћу да нађем и неке слике и поделим их са вама.
Наравно, није та срећа могла дуго да потраје...вече је било права катастрофа, али је бар оно што је од мене зависило добро испало.
Најбоље је лоше да заборавим. Памтићу само оно што је лепо било...само што мени ништа не може да потраје...дефинитивно.
Опет су ме разочарали.
А они који би умели да утеше, подрже, далеко су. Лепо, нема шта...
Нећу сад о томе. Мора се даље...
Открила сам (на своје вееелико изненађење) да је много лакше писати на папиру. Сад се трудим да задржим ту навику и кад ми компјутер проради.
Доста блебетања за данас :)))
Све вас пуно поздрављам и љубим. Баш сте ми недостајали.
П.С. Узмите мало чоколаде да се засладите :)
Ја тако најлакше преживљавам тешке дане.
Или вам се можда више свиђа ова варијанта?
Ne umem da smislim naslov
E sad...kako poceti...rekla sam da necu biti tu neko vreme, a sad vec opet pisem...pa dobro, ovo je stvarno izuzetak. Za par dana se vracam u Rumuniju, a tamo mi kompjuter ne radi (mozda zvuci glupo, ali stvarno mi je drago zbog toga) sto znaci da me opet nece biti.
Po prvi put mislim da ce mi nedostajati Novi Sad. Nikad ga nisam volela, a znam da ce mi nedostajati vise od svega. Futoski put koji za mene ima posebno znacenje, pa Mileticev spomenik, Dunavski park....Zmaj Jovina Gimnazija (opet to posebno znacenje)...Dunav, Petrovaradninska tvrdjava, most (mogla bih sad o bombardovanju do sutra, al' bolje da se uzdrzim. Samo da Srbija ne udje u NATO...) Pocinjem i ja s politikom. Bolje je da cutim :)))
Svi ce da se krste ako pocnem s onim mojim "za kralja i otadzbinu" stavom(dobro, ne bas za kralja. covek ne zna ni da bekne na srpskom kako treba. sramota).
Ok, bez politike...gde sam ono stala? E, da, stigla sam kod "nedostajanja". Dzabe spominjem ulice spomenike i sl. kad svi znamo da ljudi najvise fale. Navikla sam odavno na to. Dobro, ne bas "navikla", al' kad se mora...
Sad moram i Karlovce da spomenem (gde bas njih da zaboravim :)) )
Isla sam dva puta ( kako ja da se uzdrzim, ma nije za mene pametno razmisljanje...eh, kad vidim da ce nesto samo pogorsati stvari, e onda bas to uradim. u inat...sebi). I naravno da nisam Njega videla. Tako je najbolje, to znam. Jaooo sto lepo umem da lazem..kao nije me briga, a dala bih sve za "pogleda njegovog tren".
Idemo dalje...samo napred, pa kroz zid. To najbolje umem. A ipak se jos ponekad okrenem...stanem pa gledam sve ono sto je bilo...Njega vidim kako se udaljava...(a nije on bio taj koji odlazi. ma nebitno...)
E bas sam luda :)))))) Usla sam na blog samo zbog nekih stihova, a vidite sta sam sve napisala. Citav roman :)
Evo zbog cega je ovaj post napisan :D
umornim ocima
tvoj osmeh vraca sjaj
i mesecinu
u januarskim nocima
tvoja trsava kosa mirise na maj
vracajuci toplinu
onih dalekih noci
dok grubim dlanovima
dodirujes mi lice
ja odjednom shvatam sta je neznost
i oprastam ti sve
jer nikad nisi znao
koliko bole sitnice
kad se iskreno voli
naucio si me da verujem
u ljubav i snove
ali si zaboravio jedno
nisi mi rekao kako srce da te preboli
tuge prolaze...
a meni je svejedno
da li se smejem ili placem
prokleto je isto sve
i dalje teku suze
samo zbog tebe
nema veze, ostavi me i ti sad
bar si bio tu na tren
nesavrsen i nestvarno drag
idi...ponovo budi njen
prezivecu ja i ovaj pad
ostace samo na srcu trag
Ispiraciju pronadjoh na blogu Krila andjela. Hvala, Andjele :)
Trebalo je za kraj da napisem nesto posebno, al' ne znam sta...tako da...klasika :))))
Nadam se da cemo se i u buducnosti "citati". Sve najbolje u Novoj opet vam zeli mesecina. Neka ovo bude za onu "nasu"(uuu al smo mi privilegovan narod :))))) cak dva doceka :) )
I umalo da zaboravim:
Srecan Bozic! Hristos se rodi!
