Сасвим доста.
Хеј, стигло је пролеће. Баш гледам небо свако јутро и видим - савршено је. Слушам понеку птицу, успут. Јесте да се ових дана време поново покварило, али све смо ближи том дуго чеканом пролећу.
Радујем се помало, а не знам чему. И смешим се, чак и кад сам сама, а не знам коме. Не знам зашто.
Колико
се само ствари деси без икаквог упозорења, колико се тога промени, а не
стигнеш ни да трепнеш? Колико тога добијеш, колико изгубиш? Коме треба
да прашташ, а кога да молиш за опроштај?
И зашто ја постављам питања која немају одговор? Ево, нећу више.
Не желим ништа да знам.
Живот је леп! Јесте, најлепши је!
Желим вам да се радујете сваком дану и будете задовољни оним што имате.
Неке ствари ће увек бити добре.
Црвена Јабука, на пример. :)
И зашто ја постављам питања која немају одговор? Ево, нећу више.
Не желим ништа да знам.
Живот је леп! Јесте, најлепши је!
Желим вам да се радујете сваком дану и будете задовољни оним што имате.
Неке ствари ће увек бити добре.
Црвена Јабука, на пример. :)
И наравно, Мика:
"Шта сам то имао од живота?
Нечију косу... Нечију руку...
И једно срце устрептало.
И два-три осмеха тиха и проста.
Све је то понекад тако мало.
Све је то, видећеш, сасвим доста."
А кажу да је лепота пролазна.... Лепота живљења, сигурно није.
