Kad jednom odem, a poći ću.

Inat je čudna stvar. Pokreće. Drži me na površini. Tera me da mlataram bezveze rukama i nogama, da plivam dalje kroz ono što zovu život, kako znam i umem. Iz inata ću da progutam i ajkulu ako treba, samo da niko ne vidi koliko malo snage imam.

Ako slučajno stignem i do ostrva sreće, odigraću ulogu svoga života - ulogu budale - i potonuću na metar od obale. Onako, iz čista mira. Da mi ne bude dosadno.

Al' dobro, ostaviću velike teorije za neke kišne dane, a sada ću biti malo tužna, u inat Suncu koje će da me sprži. 

Izgleda da je ovo pogrešna pesma, baš u pogrešan čas.