Tih godina smo mi svi voleli, ali...
Jesenjin me svakim danom sve više oduševljava. Njegov život,ljubavne priče, tragičan kraj...i blago koje je za sobom ostavio. Ovaj mi je odlomak iz "Ane Snjegine" ostao urezan u pamćenju kad sam prvi put pročitala delo. Sad opet čitam i gubim dah kad stignem do zadnja dva stiha...
"Svrši se razgovor ...
Mi neimarski
ispismo samovar ceo, do dna.
Ko nekad, ogrnut u plast ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
ograda stara, sav dugi red ...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaest godina, pre ...
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli —
nikad da iščezne ta slika, glas ...
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su malo voleli nas."
