Kad čekanje ubija
Baš mi je lepo počeo dan. Padala je kiša, ali meni to nije smetalo. Morala sam u grad (i to peške kao i uvek) pa sam i pokisla, ali sam i dalje bila odlično raspoložena.
Danas nam je počela olimpijada maternjih jezika, a trebalo je i ja da recitujem na otvaranju. Treme za divno čudo nije bilo pa kad su me zamolili i da "vodim" program prihvatila sam. Ništa strašno, pomislih. I nije bilo strašno. Samo što sam ja na samo meni poznat način uspela da još jednom upropastim sebe.
Prepuna sala, sve važni ljudi pa još i društvo iz škole. Sve je bilo ok dok nisam počela.
"Čekaj me i ja ću sigurno doći...samo me čekaj dugo..."
Ne, nisam nigde pogrešila (bar mislim da nisam). Samo mi je palo nešto na pamet i izbrisalo sve. Nemam pojma kako sam uspela da se iz svega izvučem. Nisam znala ni kako se zovem, došlo mi je da pobegnem. On me neće čekati ni danas ni sutra...nikad...
Ipak sam odrecitovala, smirila se...ali to mi je bilo dovoljno da poželim da ga nikad nisam ni upoznala. Uzalud sve. Ništa nema smisla. Možda sam i upoznala bolje od njega. I lepše i pametnije. Svi su skoro savršeni, ali imaju jednu manu. Nisu kao on.
Koja sam ja budala! Nisam pametna kako sam se tako za*ebala. Više ne želim da se sećam. Svakim danom sve više boli. Ne treba mi to, ali ne umem da prebolim. Šta da radim kad mozak ne bira čega će se sećati a čega ne? Ostaje mi samo da čekam. Ko zna, možda će mi jednoga dana nebo dati priliku da mu kažem bar zbogom kad već nije moglo bolje.
