A Mesec pojma nema...

Behappy, ovo je umesto razglednice :)

Beograde,

      Moji koraci ne lutaju često tvojim ulicama. Možda si me davno zaboravio...Ali ja...ja tebe nisam...Sanjam te često, danima, noćima, u nekim drugim gradovima tražim tvoj sjaj...

      Reci mi, najdraži moj, kako si mi ušao u snove? Čime si zarobio ovo srce? Ne, ne tražim ti da mi ga vratiš...
Znam da ćeš me ti jedini uvek dočekivati sa onom toplinom koju osetim svaki put kad me život odnese tebi.

      Nisi najlepši grad na svetu, možda nemaš Ajfelov toranj, moskovski Crveni trg ili Kip slobode...

      Ti si samo jedan grad u maloj zemlji na Balkanu. Glavni grad jedne Srbije koji je uvek bio na putu velikih sila. Na raskršću svetova.

      Sava i Dunav te grle. Tvoje reke te najbolje znaju i uvek ti se vraćaju.

      Ti si grad - Pobednik.

      Imaš dušu. Imaš srce. Ti si grad koji oseća...

Могу ли да позајмим 25 долара?

Човек се касно враћао са посла уморан и нервозан. Петогодiшњи син га је чекао на улазу.
- Тата, могу ли да те питам нешто?
- Наравно, сине - одговорио је човек.
- Колико ти зарађујеш на сат?
- То се тебе не тиче. Зашто ме питаш?
- Само хоћу да знам. Молим те, реци ми.
- Ако баш мораш да знаш, 50 долара.
- Ах...дечак је тужно погледао оца. Можеш ли ми позајмити 25 долара? Молим те.
Отац се разбеснео.
- Ако си ме питао само да би ми тражио паре којима ћеш купити неку глупу играчку, онда иди у своју собу и размисли о томе колико си себичан. Ја не радим због таквих глупости.
Дечак је отишао у своју собу и затворио врата.
Човек се још више изнервирао. Како је само могао да му поставља таква питања само да би тражио паре? После неког времена, када се смирио, пало му је на памет да је погрешио. Можда је малом стварно нешто било потребно, а и није често тражио новац. Отишао је до његове собе и пружио му 25 долара.
Дечак је био пресрећан. Извадио је још неколико новчаница из џепа и почео да броји.
Отац се опет наљутио видевши да је малиша већ имао сасвим довољно новца.
- Зашто си тражио кад већ имаш? - питао је.
- Нисам имао довољно, али сад имам - одговорило је дете.
- Тата, имам 50 долара. Могу ли да купим твојих сат времена? Сутра дођи кући раније. Хоћу да ручамо заједно...
Човек је најзад увидео своју грешку. Загрлио је свог сина и молио за опроштај.

Ти имаш где да дођеш

Нећу ти честитати рођендан. Опрости.
Ионако знаш да ти ја увек желим све најбоље. Знам да знаш.

Желим ти...

Пуно здравља и среће у свему.
Успеха на матури и пријемном.
Да останеш насмејан, онакав какав си био кад сам те упознала.
Да умеш да цениш оно што имаш.
Да волиш и да те воле.
Да те она воли више од мене.
И да те чува...

Нека те лоши људи заобиђу, а тугу заборави.

Буди срећан. Буди свој.

 Мене можеш да заборавиш, али знај да би негде неко за тебе дао све. Небитно ко.

Срећно ми било

Изгледа да је сваки мој успех пропраћен сузама, а ја никад не плачем од среће.

И сад се питам чему онда сав труд?

Oluja - Veseloj :)

Ljuto je ove noći more,

talasi mračni pučinom lete

pljuskaju obalom, kunu i prete

da više nikad neće biti zore

Nebom caruje beskrajna tama

bez zvezdanog sjaja i mesečine

Ali od svega toga jača je

oluja koja besni u nama

Kad čekanje ubija

    Baš mi je lepo počeo dan. Padala je kiša, ali meni to nije smetalo. Morala sam u grad (i to peške kao i uvek) pa sam i pokisla, ali sam i dalje bila odlično raspoložena.

    Danas nam je počela olimpijada maternjih jezika, a trebalo je i ja da recitujem na otvaranju. Treme za divno čudo nije bilo pa kad su me zamolili i da "vodim" program prihvatila sam. Ništa strašno, pomislih. I nije bilo strašno. Samo što sam ja na samo meni poznat način uspela da još jednom upropastim sebe.
Prepuna sala, sve važni ljudi pa još i društvo iz škole. Sve je bilo ok dok nisam počela.

"Čekaj me i ja ću sigurno doći...samo me čekaj dugo..."

    Ne, nisam nigde pogrešila (bar mislim da nisam). Samo mi je palo nešto na pamet i izbrisalo sve. Nemam pojma kako sam uspela da se iz svega izvučem. Nisam znala ni kako se zovem, došlo mi je da pobegnem. On me neće čekati ni danas ni sutra...nikad...
Ipak sam odrecitovala, smirila se...ali to mi je bilo dovoljno da poželim da ga nikad nisam ni upoznala. Uzalud sve. Ništa nema smisla. Možda sam i upoznala bolje od njega. I lepše i pametnije. Svi su skoro savršeni, ali imaju jednu manu. Nisu kao on.
Koja sam ja budala! Nisam pametna kako sam se tako za*ebala. Više ne želim da se sećam. Svakim danom sve više boli. Ne treba mi to, ali ne umem da prebolim. Šta da radim kad mozak ne bira čega će se sećati a čega ne? Ostaje mi samo da čekam. Ko zna, možda će mi jednoga dana nebo dati priliku da mu kažem bar zbogom kad već nije moglo bolje.

Tih godina smo mi svi voleli, ali...

Jesenjin me svakim danom sve više oduševljava. Njegov život,ljubavne priče, tragičan kraj...i blago koje je za sobom ostavio. Ovaj mi je odlomak iz "Ane Snjegine" ostao urezan u pamćenju kad sam prvi put pročitala delo. Sad opet čitam i gubim dah kad stignem do zadnja dva stiha...

"Svrši se razgovor ...
Mi neimarski
ispismo samovar ceo, do dna.
Ko nekad, ogrnut u plast ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
ograda stara, sav dugi red ...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaest godina, pre ...
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli —
nikad da iščezne ta slika, glas ...
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su malo voleli nas."