Ово се не зове туга.
Читам књигу у којој се стално појављује мисао "Ако сад почнем да плачем, никад нећу престати".
И
мени се плаче понекад (у задње време то је увек, ал' нећу сад о томе).
Тачније нећу више уопште да се жалим. Чему то? Лепо каже она песма "Ни Бог ни вино не могу баш све, увек ће бити онако како је, неком ће сузе неком бисери..." и тако је увек...
Ништа ми није како треба. Па шта? Нисам ја бирала...
Дакле, нема жаљења.
Још 3 године да издржим, а после нек' дође и потоп.
Ако све буде како треба - правни факултет. Где, не знам. Само да је далеко од Румуније.
И
не пада ми на памет да ми родитељи финансирају студије. Родитељи које
као да више и не познајем. Не треба ми ни цент од њих, па могу и да
гладујем.
Просто
не могу да верујем да моји вршњаци очекују да им мама и тата купују
кола за 18., стан за 22. рођендан...Можда сам ја ту само глупа,
завезана или како већ...али мени је то НЕНОРМАЛНО. Ја хоћу да све што
имам буде МОЈЕ и тачка.
Е, да, заборавих да споменем да ми је
мука од "пријатеља" који се на улици ни не јављају, рођака који увек
оговарају и пљују, а после (кад им нешто затреба наравно) долазе на
кафу и колаче (као што су данас сви долетели). А има и оних који
забораве да су ти пријатељи и избришу те тек тако. Ваљда сам све то и
заслужила.
Схватила сам да нисам способна да се глупо смешим и изигравам оно што сви хоће да виде. За џабе - не, хвала.
За адвоката треба бити и лицемеран, ал' то се бар плаћа. Да се не лажемо, мени је новац битан. Од љубави се не живи.
Можда све ово нисте очекивали од оне заљубљене месечине, али и то сам ја и не волим да се претварам.
Данас сам љута. Данас сам разочарана. Данас нисам имала кад ни да се расплачем. Данас не могу да се смејем.
За срећу ми тако мало треба...и умем да ценим оно што имам. Трудим се.
Али не данас.
