A Mesec pojma nema...

"Pusti me da drhtim i da setim se."

Gledam sve ove praznične postove...Ljudi se raduju. Hvala svima koji su se setili i mene u celoj toj priči. Zaista vam od srca želim sve najbolje. Zaslužili ste to svi vi.

Znate, ovoga puta ne piše Mesečina na svom blogu.

Pišem ja, devojka sa dva imena. Ona koja ne zna šta je praznična atmosfera i toplina u porodici. Ona koja ne veruje u ljubav i zna da nema ni najmanje pravo da oseća. Ona koja povređuje druge, a svaku bol koju nanese oseća jače od svih.

Pocepala sam se baš kao svilene čarape kad ih zakačite za ekser.

Pitam se samo kako izgledaju snovi kad ih zalepite selotejpom. Čim saznam, javiću vam. To u slučaju da Mesečina ne nađe malo snage i hrabrosti...i ponovo se stvori negde u meni.

Ko je kriv?

Napolju led. Mrak. Osećaj topline. Osmeh. Sreća. Je l' to beše kad je prvi sneg pao?

Poruka. Od njega.

"Ovde je kao u priči. Dosta snega, grejanje uz vatru i čaša vina. Još samo ti fališ da bi bajka bila potpuna."

A onda odgovor. "Ne verujem u bajke. Ovo je realnost u kojoj mi ništa ne znači držanje za ruku i gledanje u oči. Zaboravićeš sutra."

I opet led, ali ovoga puta u meni. Ipak je značilo. A on nije zaboravio.

Gordost. Greh. Obična greška.

Platila sam sve. Šta još treba?

Novi Sad me čeka :)

"Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo..."

Opet počinjem Mikinim citatom :)

Novi Sad. Jedan sasvim običan grad.

Možda za mene neobičan.

Nekad ga volim, a nekad mrzim. Nekad želim da pobegnem,  a nekad čeznem za njegovim ulicama. Ali nikad, baš nikad nisam ravnodušna.

Jedva čekam da vidim Dunav, most, tvrđavu, prošetam Zmajevom i nasmejana prođem kroz Dunavski park. A možda i uplakana. Nema veze...

Kako Đole to lepo kaže: "Varoši ima, što da grešim dušu, boljih i lepših. Al' samo jedna je, shvaćaš, varoš u koju se vraćaš." :)

Da, vraćam se. Uvek.

Neće me biti neko vreme na blogu. Za to je kriv moj grad. Nedostajao je pa moram da mu posvetim svu svoju pažnju :)

Sve vas puno pozdravljam!!! I ljubim :P

Ja sam vanzemaljac :D

"Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu." (M.Antić)

A, ne! Mesečina se ne plaši rastanaka, samoće i nedostajanja. Sve je to deo života, cena koju plaćaju oni koji osećaju i vole bez granica, obzira i glupih pravila.

I treba da se plaća.

Kako bismo drugačije znali da smo bili srećni? Kako bismo umeli to da cenimo?

Ja volim život. Volim svoj nesavršeni, nenormalno komplikovani život.

Ako vidite da sam negativna i patetišem, to je samo trenutno stanje, pa mi nemojte zameriti :)

Nisam depresivna, samoubilački nastrojena, nesrećna, niti bilošta drugo.

Dobro, priznajem da sam malo neuravnotežena. To je valjda normalno za moje godine :D

Malo sam skrenula sa teme.

Dakle, vraćam se. Čega se onda Mesečina plaši? Tj. šta je to što mene užasava?

Ljudi.

Oni najobičniji, koje srećemo na svakom koraku.

Oni koji su uvek spremni da pomognu, ali isto tako da i zabiju nož u leđa, u zavisnosti od raspoloženja.

Oni koji se plaše istine i čine sve da i druge ubede u sopstvene laži.

Oni koji svoje komplekse leče na drugima.

Oni koji ne priznaju svoje greške.

Oni koji nemaju dovoljno hrabrosti da žive sopstveni život, već brinu o tome "šta će reći svet".

Oni koji nikad nisu krivi za sopstvene probleme.

Oni koji zaboravljaju.

E, takvi me užasavaju. A ne mogu da pobegnem.

Na žalost, izgleda da je su baš ovi"ljudi" danas sasvim normalni. I takvi najbolje prolaze. Recite mi samo, jesam li ja ovde luda što ne mogu da budem kao svi ostali?

E pa, ako jesam, neću da se menjam.

Неразумљиво.

"Не мислим, а желим да мислим о теби..." (Крила Анђела)

Маске су пале, једна по једна.
Остала су нам само лица од картона на којем се сузе не виде.
Остала је и успомена дужа од стотине векова, нестварнија од додира пахуље и звука нежности у твом додиру.
Стварна је само лаж да смо јаки када окренемо леђа судбини и удаљимо се један од другог.
Мој си. Твоја сам. А немам те...и немаш ме.
Реци ми..."Никад - ти и ја". Повероваћу. И волећу те таквог. "Заувек".
Моли ме..."Остани"...и отићи ћу без трунке кајања.
Памти ме...Болећу те јаче од празнине. Испуњаваћу те топлином, ал' заледићу ти срце.
Обећај ми...да ћеш ме волети само понекад, уз чашу црног вина, и да ћеш ме губити,  увек са осмехом на лицу.
Да ћеш ми опростити свакога пута...

Ако ми само поверујеш да је додир моје и твоје руке, уз заједнички откуцај срца, најљубавнија срећа на свету, даћу ти све што имам. 
Буди са мном на дну ове самоће, нашег вечног уточишта.
Буди довољно далек и јак. Нежно ме држи за руку кад се будем опорављала од твојих грубих речи и пораза.
Храбро ми веруј, јер ја...ионако више немам ништа.

Обећавам ти да ће моје ништа са тобом, бар на трен, значити више него читав свет теби са неком другом.

Обећај ми да ће твоје ништа са мном, бар на тренутак, вредети више од читавог живота са неким другим.

Хајде да се лажемо, хајде и да поверујемо у сваку лаж, из ината.

Šolja čaja, kašičica osećanja.

Sneg...Ne, ovo ipak nije ono što bi trebalo da bude. Nekako je mračno i oštro. Oblačno, bez srebrne, mesečaste mrlje na nebu.

Odluke, decembar, sunce, strah, nagrade, bes, porazi...Kako je vetar uspeo sve to da pomeša?

A prve pahulje su tako nežne...

Mirišu na uspomene i snove; na stare knjige i novu nadu.

Kao i uvek, koračam...Sama.

Plačem jer me boli. Izgubila sam previše ove godine.

I smejem se jer imam razloga za smeh. Dobila sam toliko, možda previše.

Možda je vreme da pokažem malo zahvalnosti. Malo hrabrosti i vere u...nešto.

Nemam prava na odustajanje. Ne još.

Volim, Voliš, Voli, Volimo, Volite, Vole, sve velikim slovom.

Običan glagol, je l'? Malo gramatike nikog nije ubilo.

Ovih dana sam pročitala mnogo lepih, toplih postova. Možda nisam sigla svaki da prokomentarisem, ali hoću da znate da sam srećna što pripadam ovoj blog-zajednici. Mnogo mi značite svi vi i hoću da to i znate :)

Pitanje.

Trebaju mi odgovori. Gomila odgovora, iako znam da mi nijedan ne bi pomogao.

Ne znam, ne umem da zamislim kako izgleda život. Onaj posle detinjstva, bezbrižnosti i roditeljske zaštite. Ni ne želim to da saznam pre vremena.

Samo jedno moram da znam. Moram, jer drugačije neću umeti dalje.

Da li postoji "ono pravo"? Ljubav, razumevanje, beskrajna sreća? Ima li smisla čekati? Nadati se?

Ili svako od nas jednoga dana shvati da je tražio previše?

Treba li prihvatiti običan život, ne previše lep, ali siguran i topao? Ili se isplati čekati u ledenoj strepnji i zadovoljiti se jednom, jedinom varnicom, jačom od svega ostalog?

Svako ima drugačije mišljenje, naravno. Meni samo treba nešto od čega da krenem.

Treba mi malo podrške, dragi moji blogeri. Nikom drugom više ne verujem.

How fragile we are.

"Mi smo to što jesmo. Iluzija da se ljudi mogu promeniti."

Plašim se da me znaš previše dobro. Ništa mi ne vredi glumatanje, a to umem najbolje.

Plašim se i da te znam previše dobro. Možda tvoji porazi jače mene zabole.

Previše straha, previše neizgovorenih reči. Prećutali smo one lepe, a pogrešne izgovorili.

Previše je tu osećanja, a vreme nam ipak teče...

Polako gubim nadu. Uzalud je.

Новембар.

Мало људи воли јесен због носталгије коју носе кишни дани, тмурно небо и улице посуте шареним лишћем.

Мени је ипак јесен посебно драга. Поготово новембар :)

Ових сам дана физички лоше, а о психи да и не говорим :)))

Имам ли снаге? Имам ли воље? Наћи ће се сигурно, само да средим мисли.

Можда је време да прихватим живот онакав какав јесте и престанем да тражим објашњења и смисао.

Све има своју лепоту. Затвори очи и погледај срцем. Видећеш најлепше боје. Чућеш откуцај нечијег срца и знаћеш - нико на овом свету није сам.

Мало Андрића, мало јесени.

"Видите, уметник, то је "сумњиво лице", маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност ни ту закукуљеност, и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, када се једном роди, не познаје границе. Све и кад би уметник могао некако да објави свету своју праву личност и своје позвање, ко би му веровао да је то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску у жељи да се искрено насмеје и право погледа, било би још увек људи који би га молили да буде потпуно искрен и поверљив и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско лице. Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује противречност за противречност. И они мирни и срећни код којих се то најмање види и осећа, и они се у себи стално колебају и састављају без престанка два краја која се никада саставити не дају."

А живот није оно што ме плаши.

Горе је то што знам да нема правде, нема награда за лепо понашање као у забавишту.

Осмехујем се и идем даље. Нема везе што је горко. Нећу да се осврћем.

Добро је.

Добро је.

 Некако се слаже са овим временима што, као и све остало у животу, пролазе.

Само ћу осмех да оставим :)

У диму и магли.

Затвори те тамне очи.

Полагано нестаће сенка

љубави моје и твоје,

док у леденој ноћи

чекаш да се појавим из далека

и донесем мало боје.

Под сребром месечине

твој поглед милује

продире до непознате дубине

мога бића.

Открива све поноре.

Страх ме да ти признам,

али твоје одсуство пече.

Струји кроз вене као траг

најжешћег пића

и боли као грех из давнина

који мора да се плати

Овде и сада.

Ја не могу да се одупрем

овом страху који као плима

надолази.

Где су нам сад љубав, вера, нада???

Разара празнина.

Требаш ми.

А онда схватим.

Чак и твоје присуство убија.

Јаче је од чежње, од туге,

а ми никад нисмо знали шта је милост.

Како да ти објасним да ми проклето

недостајеш

чак и када си ту?

Држи ме за руку чврсто,

загрли ме,

да не примете.

Опет смо анђеле, заједно

дотакли само дно.

Za sreću treba malo.

Letim!

Nije od vina, ni od ljubavi, snova...

Jednostavno, neću sebi da dozvolim tugu.

Polako sam osetila da mi se vraća prošlogodišnja jesen, ali NE, nisam više ona ista. Nijedan dan nije za bacanje.

Zato gutam još jedno razočaranje, sve gorko ostavljam za sobom i puštam sebe da živim, dišem punim plućima i možda...možda...volim.

Da, letim! I znam da ne mogu da se razbijem kao pre.

Sreća je tako čudna stvar. Kako su male stvari postale preko noći velike, kako su snovi dobili boju, a stvarnost svetlucavu kišu umesto one sive, jesenje.

Da li ste nekad imali osećaj da nekome značite mnogo, da imate neku posebnu moć nad tom osobom? Da jednostavno sve to znate, i ne treba vam nikakav dokaz jer ste sigurni u to nešto bez nekog opipljivog razloga. 

Neko mi mnogo znači. Nenormalno mnogo. Taj neko se trudi da postane bolji čovek. Zbog mene, možda.

Sad mi još samo treba snage i volje da tog istog njega držim što dalje od sebe. Ali ne dalje srca :)

Sutra je novi dan za to, večeras letim.

Nije to od sunca,

ni prozračnih oblaka u jesen.

Nije ni od vina i jesenje kiše.

To je samo od vrelog srca,

od blistave želje...da na tren

nekog volim za nijansu toplije i više.

Осмех и ништа више :)

Хеј, ти!

"...То може дати само онај који те, кад пође по злу, воли више од себе."

Осмех. Најобичнији. Једноставан. Искрен. Вреднији од свега осталог.

Срећа је увек ту, у нама, чак и кад туга влада. Јер ми смо јаки много више него што мислимо. Нема везе јесмо ли били добри или лоши, сви смо ми људи и свако од нас носи срце, има душу. Разлика је у томе што неки то неће да признају.

И без обзира на то да ли смо се већ одавно предали или настављамо да се боримо, ми се тако добро разумемо.

Не речима, ни делима...само осећањима. И песмом.

- "Још увек слушаш Драгојевића?"

- "Увек, кад ми затреба мало љубави." Кад ми требаш ти.

Оправдање.

Жао ми је... 

Јер не плачем. Више не.

Јер волим кишу, а кишобран чувам само за злобу и завист.

Јер не заборављам, чак и кад боли.

Јер умирем од страха, али ипак корачам даље.

Јер више волим стварност од снова.

Јер ми је стало, кад ником другом није.

И јер добро знам шта осећам, а ћутим. И ћутаћу.

Јер тако је најбоље.