Слушам свемир како говори...
Прича се да је некада давно,пре свих бајки и легенди,Месец волео једну девојку.Та девојка је била сасвим обична,у својој необичности...рођена спајањем ватре и воде...
Заљубљени Месец је своју драгу брзо освојио.Често су били виђени како,држећи се за руке,полако корачају кроз таму...Стари заводник јој је поклањао звезде,сваку лепшу од претходне.Умео је да очара својом једноставношћу,али истовремено и раскошју.Небо им је било дом,а мрак им је уливао сигурност.Нису знали за страх и волели су се лудо,без граница.Били су нераздвојни.У целом космосу се знало да Месец воли...
Ноћи су им биле испуњене опојним мирисима.Понекад су долазиле страшне олује,али је најчешће љубав пловила у ваздуху.Облаци су често пролазили,а они нису били ни свесни тога,опијени љубављу.
Девојка је волела да посматра људе,како се на месечини воле и изјављују љубав једни другима.Месец је умео да се смеје људским,како је волео он да каже,глупостима.Знао је из искуства да љубав земљана кратко траје,љубавне заклетве се брзо заборављају,а осећања бледе...
"Наша љубав је другачија и може заувек да потраје.Она је записана у звездама.Цео свемир зна колико те ја волим!"-говорио јој је.
Знала је она да Месец говори истину и слепо му је веровала.Волела га је...Он је чинио све да је заштити од туге и бола.Делили су све оно што је било добро,а лоше их је заобилазило.
Она је имала све оно о чему девојке сањају,чак и више од тога.Била је срећна,испуњена.Месец је имао њу...
Ова прича је могла овде да стане: "И живели су срећно заувек..."
Али није...
