Не правим ја од туге науку...
Горак укус...по томе ћу памтити овај петак...
Не знам шта је горе:што су ме многи данас разочарали,или то што осећам да сам ипак ја крива за све.
Признајем,крива сам.Крива,јер сам спремна све да ризикујем,све да дам онима који то најмање заслужују.Хвала многи неће никад рећи.Помирила сам се са тим већ одавно...а опет ме сваки пут заболи.
Ако већ сама себи правим проблеме да бих некоме помогла,зашто ми сви отежавају то?И зашто тај неко,ако већ нема намеру да се захвали,исмева оно сто урадиш за њега?
"Тек у јесен открију се боје крошања,све су исте у лето зелено...Напосетку ти си навек знала ко сам ја,чему сузе...?"То се и ја питам...
И наравно да не може дан да прође,а да не помислим на мог Насмејаног...Пронашла сам га у неким стиховима.Ђоле још једном погађа...
"Усне 'тице-ругалице,а у оку тајац..."
Да,мили,то си ти...и сваким даном све си даље...
А снови не желе да се остваре.Ни случајно.
Све је узалуд...ја да се мењам не могу и нећу.Остаћу иста она будала која више пати због других него због себе.
