Кад сунце ретко јави се...
Нема ме. Ни овде где сам сада, ни тамо где желим да будем...Нема снова, ни радости...чак ни разочарања... А разочарали су ме многи. Они који су највише значили, они за које сам се највише борила. Све сам дала,све су узели и хладно наставили свој пут. Без мене.
Ја сам негде између ових светова. Далеко од себе, од других...од њега...
Као да стојим испред неких огромних врата. Кључ је у брави.
Иза мене су успомене, смех и сузе. Сви лепи дани нестају. Не желим да се вратим. Хоћу да кренем даље, да отворим врата, закорачим у...живот. Али не! Не може то тек тако. Било би превише лако пружити руку, отворити врата, кренути у освајања неких нових светова...
А ја не могу ни корак даље. Тврдоглаво стојим ту, ни на небу ни на земљи. Видим испред себе срећу, смех...Свет је диван, шарен, весео. Сунце је високо на небу, иако је јесен. Има и кише наравно...али ја умем да понесем кишобран. Па и ако покиснем, осушићу се.
Све је ту, чека ме. А ја не могу да учиним ни корак...Један једини глупи корак ми треба...а не могу...
И борим се свим снагама, покушавам, али не иде...кад неће, неће па то ти је...
Сломљена, изгубљена... сама... Нигде никога. Само ја...а чак ни себе више немам...
Знам како ће људи да ме теше, ако има таквих. Рећи ће: "Има и горих ствари на овом свету. Бола и патње на претек. То што ти осећаш, није то ништа..." Знам. Све ја то знам већ напамет.То ми само отежава ствари. Љута сам на себе што сам дозволила да ме униште тако мале ствари.
Није овде крај. Остаћу испред ових врата годинама, вековима ако треба. И патићу, плакаћу...али да се предам-то никада. Нема назад. Знам да могу и хоћу. Али сама.
Пријатељи, љубави нове и старе...све је пролазно. Сви ће опет да ме оставе кад буде најтеже. Зато идем сама...
Само ме једно плаши. Не желим да изгубим наду и снове, а све ми се чини да сам их већ негде изгубила. Ништа не дотиче, ништа не погађа, а опет боли без престанка...све јаче и јаче...
Издржаћу. Обећавам себи и другима да ћу издржати. И можда никада више не будем срећна, можда никада више не осетим "оно нешто". Можда све буде узалуд. Чак и кад више не буде вредело, борићу се. А вероватно неће вредети...
Ма шта ја то причам...ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП...и док о томе размишљам горке сузе квасе ми лице...
Још један сив пост...знам, обећала сам више боја... Ипак сам ја оптимиста.
Хоћу и ја делић среће. Ваљда имам право на то. Само да се извучем из овог стања.
Али ће тада моја слика бити лепша од ове :))
