Још један дан...и ништа више...
Још један
дан...
Исти као
и сви претходни.С истом тугом,исте уморне очи отварам кад се будим,исто немирно
срце тешим пред спавање...и убеђујем себе да ће све проћи.
Нема
никакве промене...све је проклето исто.
Смејем се
често,можда и превише.Покушавам тиме да преварим бол и заборавим.
А кога ја
то хоћу да заборавим?
Њега?Не...да
је тако не бих га стално помињала и сећала се оних дана.Наших дана...
Коме бих
поклањала оне ретке,искрене осмехе ако не њему?Он те осмехе не види...али усне
их обликују само за њега.
Без свих
тих лепих сећања не могу,не умем.
Мислим да
најзад схватам шта је то што ме боли,убија и шта то морам да заборавим.Себе,онако насмејану,у облацима.Себе,најсрећнију девојку на свету.И
била сам нејсрећнија,иако је кратко трајало...можда само на трен...
Покушавам,трудим
се да прихватим да то више нисам ја.
Остала
сам иста...али сам ипак нека друга особа...Другачија сам према себи и другима,а опет иста.
Не
верујем да ће ово неко успети да схвати :))
Ни ја
себе не разумем...на неки начин...
Тешко да
ћу ускоро изаћи из овог стања...Не знам вреди ли још покушавати...
Надам се
да не лажу кад кажу да време лечи све.
Ожиљци ће остати свакако,али бар да бол
престане.
Иако није поред мене,
Видим како очи му сјаје
Опет се буде успомене
И пожелим да тај осећај среће
заувек у мени траје.
А знам да неће...
Нестаће као и све друго.
Само ћеш ти бити у срцу
И кад њега заборавим,
Моја ТУГО...
