Њему...с тугом...
Мрак је cвуда око мене
И ноћ,она најцрња боја ноћи.
Чекам да суза сама крене
Јер знам да ми нећеш доћи.
Ових дана светлост ме плаши
И не желим да сване.
Не желим да признам,
Не желим...иако у себи знам
Да вратила бих се у прошле дане,
Дане који су били само наши.
Полако немир из срца нестаје,
Да кренем даље разум ме моли.
Успомена да боли престаје,
Али твој ме додир и даље боли.
Не,ово се више не зове туга
Престала сам сузама да се борим.
На мом се небу појавила дуга
Ја је не видим...јер те и даље волим.
Волим те иако си далеко
И никад се мене не сетиш.
Иако је са тобом други неко,
Неко кога знам колико волиш.
И убија ме то што волиш њу
Онако како никада ниси могао мене.
Понекад те још видим у сну
Али то ниси ти,већ само уморне сене.
Те ме сене прате чак и по дану
И не дају да заборавим твој смех.
Одавно сам опростила сваку твоју ману,
Само себи не могу да опростим грех.
А мој је грех то што те волим...
