Срећа
Не мерим више време на сате,
ни по сунчевом врелом ходу;
дан ми је кад његове се очи врате,
а ноћ кад поново од мене оду.
Не мерим срећу смехом, ни тиме
да ли је чежња моја од његове јача;
срећа је мени кад болно ћутим с њиме,
и кад нам срца бију ритмом плача.
Није ми жао што ће живота воде
однети и капију мога живљења;
сад нека младост и све нека оде;
он је стао крај мене пун дивљења.
Десанка Максимовић
Касно је
Никад горе није било. Нисам плакала. Смејала сам се, играла, уживала (како је то глупа реч кад се неко осећа као ја сада).
Неке су ме песме толико погодиле. Ужичко коло...играла сам га последњи пут...а он ме је научио...обећала сам себи да никада више....задњи пут...само за њега...
Он наравно нема појма... а што би га и интересовало...
Понекад се питам како успевам да одглумим сву ту срећу...
Ма доста је било свега. Ја нисам жива. Ни не желим да будем.
Опростите због ових набацаних речи...ни мени немају никаквог смисла...али морала сам... Не знам да ли ћу наставити да пишем. Нема више снаге у мени.
А он, он нека опрости што га толико...
