A Mesec pojma nema...

Коме још треба и наслов? :))

Све и даље иде на горе, али доста је било чекања. Не требају ми боља времена да бих била срећнија. Не треба ми пролеће за лепше дане. Треба ми само осмех. 

Ма ко још броји поразе...

Осмех имам. Осећања имам. Пријатеље имам. (Бихепи, Хепинес знате колико сте посебне :) чувам вас ту, у <3 )
Имам и успомене. Још увек боле, али...чувам их...требају ми више од свега...
Немам појма шта ми је данас. Одједном сам насмејана, срећна...а овога пута не дам да овај осећај оде.

Само још нешто треба споменути. Данас је тачно 6 месеци од како сам га задњи пут видела. Заборавила нисам. Осећања су све јача и није ми жао...боље му је без мене у то сам уверена, а ако је тако онда је и мени боље.

Црвена Јабука, лепо време...мени је то сасвим довољно за "савршен дан" :)

...

Фебруар и топли сунчеви зраци

Осмех пролазника

А стазом одјекују нечији кораци

Скоро савршена слика

У башти прва висибаба

Предсказује  весело пролеће

Буђење живота и сна

У ваздуху трепери наговештај среће

Нова љубав можда чека

Уз нечија весела ока два

И нека уста топла и мека.

Младост, осмех, снове и наду

Стежем у грудима најјаче

Сјајно је све у овом дивном граду

...a мени се плаче

Теби, најдаљи мој

Залутало срце осећа да нема нас

Али заувек твоје остаје

Дозива те, ал' знам да губи глас

И срећа и бол...све полако нестаје

Остављам теби све што вредело је

Све што је нестало у трену

И осмех, и срећу, и душу и сјај

Чувам само једну нашу успомену

Да има ко да недостаје

Кад свему дошао је крај

Тугу, бол, сузе и страх

Слободно пошаљи мени

Бар ти буди срећан

Кад ја нисам умела

Од мене је остао само прах

Али још могу тебе да чувам

Због тебе душо, могу

да устанем и из пепела

Твој неко.

"Tвоја срећа је само твоја ствар,

ал' зато твоја туга

то је већ прича друга

то на мој рачун иде"

рече у једној песми Балашевић

Топла зима

Ех, та зима...

Напољу сатима веје

Сви стежу капуте, шалове око себе

А ја шетам пустим улицама

И док мислим на тебе

Снег ми душу греје

Или је то можда љубав

Ово се не зове туга.

Читам књигу у којој се стално појављује мисао "Ако сад почнем да плачем, никад нећу престати".
И мени се плаче понекад (у задње време то је увек, ал' нећу сад о томе). Тачније нећу више уопште да се жалим. Чему то? Лепо каже она песма "Ни Бог ни вино не могу баш све, увек ће бити онако како је, неком ће сузе неком бисери..." и тако је увек...
Ништа ми није како треба. Па шта? Нисам ја бирала...
Дакле, нема жаљења.
Још 3 године да издржим, а после нек' дође и потоп. 
Ако све буде како треба - правни факултет. Где, не знам. Само да је далеко од Румуније.
И не пада ми на памет да ми родитељи финансирају студије. Родитељи које као да више и не познајем. Не треба ми ни цент од њих, па могу и да гладујем. 
Просто не могу да верујем да моји вршњаци очекују да им мама и тата купују кола за 18., стан за 22. рођендан...Можда сам ја ту само глупа, завезана или како већ...али мени  је то НЕНОРМАЛНО. Ја хоћу да све што имам буде МОЈЕ и тачка.
Е, да, заборавих да споменем да ми је мука од "пријатеља" који се на улици ни не јављају, рођака који увек оговарају и пљују, а после (кад им нешто затреба наравно) долазе на кафу и колаче (као што су данас сви долетели). А има и оних који забораве да су ти пријатељи и избришу те тек тако. Ваљда сам све то и заслужила.
Схватила сам да нисам способна да се глупо смешим и изигравам оно што сви хоће да виде. За џабе - не, хвала.
За адвоката треба бити и лицемеран, ал' то се бар плаћа. Да се не лажемо, мени је новац битан. Од љубави се не живи.
Можда све ово нисте очекивали од оне заљубљене месечине, али и то сам ја и не волим да се претварам.
Данас сам љута. Данас сам разочарана. Данас нисам имала кад ни да се расплачем. Данас не могу да се смејем.
За срећу ми тако мало треба...и умем да ценим оно што имам. Трудим се.
Али не данас.

Речи

Само слова на папиру

и понека мрља

где је суза канула

то остаје иза нас

И речи набацане

скоро неважне

које не могу да пруже ми спас

јер нису у стању осећања 

у редове да преточе

Речи лажне

јер не знају колико боли

срећа без тебе

Те речи су хладне

јер никад неће знати

колико те воли

сваки део мене

Шетајући Змај Јовином...

Лако је мени да будем срећна

проклето лако

сваки је корак стара успомена

корачам полако

у ваздухо осећам нешто,

време не постоји

он туда пролази често

срце то зна, уздахе броји

Лако је уснама да се смеју,

осмех се не плаћа

касније ће вреле сузе образе да греју

кад прошлост почне да се враћа

не може сећање ништа да спречи

опет је ту срце да слама

ни вино ни песма не може да лечи

љубав коју је прекрила тама

нисам могла ни смела да те волим

знам, грешка је то моја била

ја више немам кога да молим

све сам с тобом изгубила

Треба сад преживети ноћ ледену, дугу

док твоје задње речи све у мени руше

не дам ја никоме ову моју тугу

идем даље без снова, без тебе и без душе

03.01.2010.

Нема повратка

Има једна стаза дуга

што до тебе води.

Њу сам заобишла

јер ме на њеном крају чекају

ока твоја два

сјајна, весела

не смем тим путем да кренем 

јер знам да би ми било лепше од сна,

а нико не заслужује ту небеску срећу

зато лутам другим путем

кораке бројимо туга и ја

корачамо полако према слободи

али ја се и даље осврћем

погледом тражим твоје сенке траг

и жудим за оним болом

који сам осећала док сам према теби ишла

док био си ми бескрајно драг

знам да сад идем према другој срећи

знам и то да више нема спотицања

а ипак би ми дражи био чак и бол највећи

само да је срце наставило тебе да сања

плаши ме тежина ових корака

који ме све више удаљују од тебе

али обећала сам да нема повратка

и ако сам за собом, можда, оставила...себе

Нестварно моје

Понекад затворим очи

и сањам

неке лепше дане,

топлије ноћи

месечином обасјане,

у нечијем загрљају,

у неком туђем сну.

Тамо је све лепо

јер није важно

то што ниси ту.

Само нек' потраје

иако је лажно.

Нек' остане све тако,

пуно нежности.

Тамо сам добро.

Нема ко да недостаје,

јер тамо ниси Ти.

Вратила се

Јао баш је доста времена прошло од задњег поста...а таман сам се била навикла на блог :)
Али сад сам ту да вас опет "давим" и нећете ме се лако решити.
Много се тога издешавало од како сам престала да пишем па сад не знам одакле да почнем....
Сви вероватно знате да је пре пар дана био Свети Сава. То је био велики дан за мене у сваком случају. Нећу да будем лажно скромна. У нашој темишварској опери, на Светосавском балу, ја сам рецитовала (тј. то је више било причање, претварање песме у причу, моју причу). Дуга, свечана хаљина, фризура и шминка, па онда накит...(то ништа не личи на мене, али је на сцени добро изгледало :)) ).
Било је одлично. Снашла сам се боље него што сам очекивала и то ме много радује. Показала сам свима да се нисам случајно тамо нашла. Добила сам много позитивних критика, а  самопоуздање ми је порасло.
Не, нисам се уобразила. Само ми је пријало да, за промену, будем у центру пажње.
Сад знам да могу много тога да урадим само ако верујем у себе.
Треме пред наступ није било и то је за мене огроман успех :) Покушаћу да нађем и неке слике и поделим их са вама. 
Наравно, није та срећа могла дуго да потраје...вече је било права катастрофа, али је бар оно што је од мене зависило добро испало.
Најбоље је лоше да заборавим. Памтићу само оно што је лепо било...само што мени ништа не може да потраје...дефинитивно.
Опет су ме разочарали.
А они који би умели да утеше, подрже, далеко су. Лепо, нема шта...
Нећу сад о томе. Мора се даље...
Открила сам (на своје вееелико изненађење) да је много лакше писати на папиру. Сад се трудим да задржим ту навику и кад ми компјутер проради.
Доста блебетања за данас :)))

Све вас пуно поздрављам и љубим. Баш сте ми недостајали.

П.С. Узмите мало чоколаде да се засладите :)
Ја тако најлакше преживљавам тешке дане.

Или вам се можда више свиђа ова варијанта?

Ne umem da smislim naslov

E sad...kako poceti...rekla sam da necu biti tu neko vreme, a sad vec opet pisem...pa dobro, ovo je stvarno izuzetak. Za par dana se vracam u Rumuniju, a tamo mi kompjuter ne radi (mozda zvuci glupo, ali stvarno mi je drago zbog toga) sto znaci da me opet nece biti.
Po prvi put mislim da ce mi nedostajati Novi Sad. Nikad ga nisam volela, a znam da ce mi nedostajati vise od svega. Futoski put koji za mene ima posebno znacenje, pa Mileticev spomenik, Dunavski park....Zmaj Jovina Gimnazija (opet to posebno znacenje)...Dunav, Petrovaradninska tvrdjava, most (mogla bih sad o bombardovanju do sutra, al' bolje da se uzdrzim. Samo da Srbija ne udje u NATO...) Pocinjem i ja s politikom. Bolje je da cutim :))) Svi ce da se krste ako pocnem s onim mojim "za kralja i otadzbinu" stavom(dobro, ne bas za kralja. covek ne zna ni da bekne na srpskom kako treba. sramota).
Ok, bez politike...gde sam ono stala? E, da, stigla sam kod "nedostajanja". Dzabe spominjem ulice spomenike i sl. kad svi znamo da ljudi najvise fale. Navikla sam odavno na to. Dobro, ne bas "navikla", al' kad se mora...
Sad moram i Karlovce da spomenem (gde bas njih da zaboravim :)) )
Isla sam dva puta ( kako ja da se uzdrzim, ma nije za mene pametno razmisljanje...eh, kad vidim da ce nesto samo pogorsati stvari, e onda bas to uradim. u inat...sebi). I naravno da nisam Njega videla. Tako je najbolje, to znam. Jaooo sto lepo umem da lazem..kao nije me briga, a dala bih sve za "pogleda njegovog tren".
Idemo dalje...samo napred, pa kroz zid. To najbolje umem. A ipak se jos ponekad okrenem...stanem pa gledam sve ono sto je bilo...Njega vidim kako se udaljava...(a nije on bio taj koji odlazi. ma nebitno...)
E bas sam luda :)))))) Usla sam na blog samo zbog nekih stihova, a vidite sta sam sve napisala. Citav roman :)
Evo zbog cega je ovaj post napisan :D

umornim ocima
tvoj osmeh vraca sjaj
i mesecinu
u januarskim nocima
tvoja trsava kosa mirise na maj
vracajuci toplinu
onih dalekih noci

dok grubim dlanovima
dodirujes mi lice
ja odjednom shvatam sta je neznost
i oprastam ti sve
jer nikad nisi znao
koliko bole sitnice
kad se iskreno voli
naucio si me da verujem
u ljubav i snove
ali si zaboravio jedno
nisi mi rekao kako srce da te preboli

tuge prolaze...
a meni je svejedno
da li se smejem ili placem
prokleto je isto sve
i dalje teku suze
samo zbog tebe

nema veze, ostavi me i ti sad
bar si bio tu na tren
nesavrsen i nestvarno drag

idi...ponovo budi njen
prezivecu ja i ovaj pad
ostace samo na srcu trag

Ispiraciju pronadjoh na blogu Krila andjela. Hvala, Andjele :)

Trebalo je za kraj da napisem nesto posebno, al' ne znam sta...tako da...klasika :))))
Nadam se da cemo se i u buducnosti "citati". Sve najbolje u Novoj opet vam zeli mesecina. Neka ovo bude za onu "nasu"(uuu al smo mi privilegovan narod :))))) cak dva doceka :) )
I umalo da zaboravim:
Srecan Bozic! Hristos se rodi!

Dragi blogeri

Dragi blogeri, Prvo da vam pozelim sve najlepse, najbolje u Novoj 2010. Puno ljubavi, lepih trenutaka... Ma znate vec sta se sve za Novu zeli...e pa ja vama zelim i vise od toga. Proslo je par meseci od kako se "citamo" i mnogo ste mi svi vi postali dragi. Brzo se ja vezujem za ljude...eto, vi ste me svi osvojili :) Mislim da me neko vreme nece biti na blogu. Mozda mesec, dva...manje-vise... I dalje cu citati vase postove, ali nece biti komentara ni novih postova.... Jos jednom, sve najbolje :) Ljubim vas sve :******

Suze

Dok pahulje nezne tope se,
na vrelom obrazu
ostaje samo maleni trag
kao potsetnik
na tople kapi u prolazu...
kao podsetnik
da bio si mi nekada drag

Neke su bile kao kapi kise
donoseci sa sobom sarenu dugu
a zbog nekih je srce prestalo da dise
jer su u sebi nosile obromnu tugu
Preveliku za moja pleca...

Bilo je i onih ledenih
da me ubede da ne postoji sreca
One su se pretvorile u stih
na praznom papiru
I dalje ljubomorno cuvam svaku od njih
kao muzicar svoje note na klaviru

Kad me ostave svi one su tu, pored mene
i znaju svaku moju skrivenu bol
Zbog svake tuge prolivene
ja skupo placam
i znam da najjace bole te lepe uspomene
ali nastavljam da im se vracam

One su tu...nezne kao latice ruze
Uvek spremne da toplu utehu pruze
Samo su one potpuno moje
ni najvece tuge one se ne boje

Pogadjate...to su moje suze...

Jedan grad

Grad koji nije ni najlepsi, ni najdrazi...grad u kome je moj zivot poceo...grad kome se svaki put vracam makar i nakratko... Ima tu dosta uspomena. Lepih, ruznih... Da ne duzim, opet sam tu. Par dana bice dovoljno da vidim sve drage osobe. Mozda odem i do Karlovaca, blizu je...i previse blizu da bih mogla da im odolim :)) Mozda njega ni ne sretnem, ali lepo je znati, imati taj osecaj da ga bilo kad mogu slucajno videti....lepo je, al' nestvarno... Stih jedne drage pesme kaze..."Novom Sadu ja cu dati zaljubljenu dusu svoju..." Da...Novi Sad...najzad... Volela ga ja ili ne, moj je to grad...a opet sam stranac...