Када сањамо
Тада су сузе смехом обојене...
Понекад још облацима шетамо
Ја те чувам да не паднеш, ти чуваш мене...
Твојим очима ја видим месечев сјај
Док држиш ме за руку, осмех не признаје да је крај...
Зар морамо да се пробудимо?
Било је лепше од сна...
Сањала сам шарени облак
По коме Он безбрижно шета
И осетила сваки корак...
У оку је крио топлину оног лета
И месечев залутали сјај...
Гледала сам га дуго, дуго
И први пут у децембру осетила мај
Имао је младост и снагу
Блистао бићем целим
И носио је успомену драгу
На својим уснама врелим
Мирисала је на трешњу и мед
Та тршава коса што пркоси ветру
Погледом је лако топио лед
У мени...
Осмехом је рушио мој малени свет
Као да је од стакла
С њим сам упознала слободу и лет
А нисам ни приметила да сам пала
И стигла до овог пакла
Који је ипак личио на рај
Док је он дисао поред мене
Таму претварајући у сјај
Скупила сам нешто храбрости...
И додирнула му топлу сену
Тај ме додир још и данас боли
Завео ме он и нестао у трену
Није знао да га срце воли
Небо је те ноћи било без милости...
Нека моја размишљања :)
Ових дана сам јако чудна...себи највише...
Стижу празници...искрено, не волим их. Тј. волим, али кад нема оне презничне атмосфере у породици џабе сви лепи обичаји...А тако бих волела да имам један Божић, један једини...у миру...ал' кад се не може...
Да бар одем у Србију на пар дана, видим оца, рођаке, пријатеље... Разумем ја да ће то бити тешко изводљиво. По обичају чекају ме безобразни цариници, смрзавање у возу без грејања и светла... Као да смо у 15. веку. Кондуктери умеју да се нашале "ко за време санкција"...а не могу сама да путујем па мора и мама са мном. Жао ми је што јој стварам додатне проблеме. Кад се само сетим...целог живота тако путујемо. Чак и за време бомбардовања. Ех...прође и то...
Опет сам кренула у неке мрачне теме...а ушла сам на блог само да напишем да сам СРЕЋНА. Онако...без разлога :)
У ствари, постоји разлог. Код нас у Темишвару сваке године се одржава Светосавски Бал. У Опери. Добила сам дивну песму да рецитујем и већ ме убија трема. Биће ту за мене доста посла, спремања. Остали учесници су већ одавно навикли на овакве ствари (да не спомињем колико су талентовани за глуму), а мени је ово први пут. Али верујем у себе. И драго ми је што могу нешто ново да научим.
Још један разлог за срећу - волим зиму. Уживам у дугим шетњама иако могу да сломијем врат на овом леду :)) Ови "наши" баш неће да чисте...Европски стандарди...
Ма нема везе :)
Иначе не слушам народњаке, ал' ових дана баш ми леже...Још да сам у Срему...па да разбијам чаше :)))
П.С. Поносна сам на моје црне очи :)
Зимааааа :)
Драга краљица Зима
Најзад је посетила и нас
Она је исто ледена према свима
Па многи уз ватру траже спас
Многи је не воле, хладно им буде
А ја не могу да схватим те људе
Па зар није лепши пред кућом снег
Него на срцу ледени брег?
Врелим образима хладноћа прија
Преко туге падају пахуље нежне
Зато је мени зима најмилија
У зимским ноћима снивам топле сне
Нек настави зима да прекрива тугу
Ја уживам у овим тренутцима среће
Нек се стрпе они што чекају дугу
Долази ускоро и пролеће
Видите како ЗИМА може да буде и топла
И лепа...
А ево и Ледене пећине за полууспаванку :)
И даље твоја
Сва та времена далека
Још увек су ту, покрај мене
Срце и даље тебе чека
Не жели да у нову љубав крене
И нема више туге, ни бола
У овој хладној, бесаној ноћи
Срце је давно пукло на пола
Навикло да живи у самоћи
Све је ок...
Сама...то је све што ми пада на памет...
Нисам чак ни тужна...ни љута...ни разочарана...
Да ли је нормално то што се у својој кући осећам као странац? Да ли је нормално то што једва чекам да одем далеко од свих и да се више никад не вратим? Да ли је нормално то што...не знам где ми је место...? Ко да је све то битно...а битно је само што не желим то себи да признам.
Тата недостајеш ми...зашто све мора овако да буде? Волим те...немој то да заборавиш...
Где нестаде глупи оптимизам? Бар ми је срце остало...
Сама...
Другачија.
Она што по киши сама шета
Она што је до облака стигла
Иако се много боји лета
Она што пада да би се дигла
До твојих висина...
Она је навикла да буде сама
И живи у облацима дима
Али није принцеза, ни дама
Увек добра према свима...
Уме и она да погреши...
Како би иначе заволела тебе?
Ма ниси ни ти принц, мили
Престани да вараш себе...
Џабе ти коњ и мач
Кад немаш осећања.
Дала је срце, а ти њој плач
Сад треба да каже хвала?
Не, она није као друге
Не уме за љубав да моли.
Њу неће убити туге
Док може искрено да воли.
Јака као стена,
али је може и ветар однети.
Сломљеним крилима,
она и даље учи да лети.
Она је лед што у пламену гори,
Њу не може разумети свако
И кад не треба она се бори
Увек бира најтеже, кад постоји лако...
Схватићеш ти једног дана
Колико те је волела
А она ће тада насмејана
Да ти каже да је преболела.
Велико хвала Анам која ме је инспирисала својом песмом "Изабери" :)
:)
Ето, најзад сам пронашла своје место...
Први воз је већ одавно прошао...и други, трећи...Тако већ дуго, дуго возови пролазе, а ја сам и даље ту...и не пада ми на памет да се померим. Још увек.
Нека пролазе...ја сам и даље жива...смејем се, плачем...волим...
и чекам...
..
Вечерас ми речи фале...али осмех је присутан :))
Велики поздрав од месечине која уме и да се радује, а не само да пати...за Њим...
Ледена
Напољу лед...
Оклизнула сам се.
Да ли је за то време криво
Ил' залеђено срце моје?
Небитно.
Бели снег сад прекрива све
Што упорно ме прати
Моја сећања, пусте сне...
Остају само дуги сати
Као године, или можда трен
Када мислим на тебе...
А онда се сетим...
Ти насмејан, и даље њен
Хеј, па ти се смејеш,
Срећан си!
Осмехом ми душу грејеш
Хвала ти, мили!
Да није тебе, најдаљи мој
Била бих само санта леда.
Срце ми ледено топи осмех твој,
То срце које неће да се преда.
Не жели да престане да воли
Тебе....
Настави, мили, да волиш њу,
Немој никад престати.
Знаш, најлепши си заљубљен...
Само не заборави...
Ја увек бићу ту
Ако паднеш да те подигнем
Нека ти буде...
Нема више лепих речи,
Нема топле утехе...
Ко сад овај пад да спречи,
Ко с дна да ме подигне?
Не, не питај како ми је,
Повређујеш поново.
Знам да даље морам сама,
Све је наше готово.
И сад се питам чему то
Дошао је крај?
Никад нисмо били једно
Чему лажан сјај?
Заборавићу очи твоје
Кроз сузе ти говорим.
И неће више да ме боле
Усне које не љубим.
На уснама укус горак
Преболећу, кажем себи...
Ал' сваки ме нови корак
Упорно враћа теби.
Не сијају очи моје
Од љубави и среће...
То се сузе да потеку боје,
Ал' срце да се преда неће.
Понос мој биће од свега јачи
Тако је најбоље.
Сад сама себи кажем: Плачи!
Јер волим очи
....које мене не воле...
Ти умеш на тако посебан начин да недостајеш срцу мом
Пре пар недеља мислила сам да више нећу писати дуго, дуго. Није било тако. А онда сам одједном пронашла мало снаге и одлучила да преболим. Све је мање болела успомена. Помирила сам се са тим да ниси мој, да волиш другу... Није више толико болело.
Данас сам се уверила да сам још једном погрешила. Недостаје ми више него икада твој осмех, боли све јаче... Недостајеш ми ти.
Знам, досадна сам већ с овим...Кад ћу већ једном да схватим да ово и није тако страшно?
А ти и даље недостајеш...за све што прошло је...за све што долази...недостајеш...
Немој доћи...ја те чекам
само се појави
на вратима срца
што за тебе куца.
Дођи...
да сањамо на јави
у најлепшим бојама.
Дођи...
нећу да будем сама
у овој хладној ноћи.
А ако не дођеш, заборави ме.
Знаш да ти ја не могу доћи...
Заборави моју љубав и сне
Све ће то једног дана проћи...
***
Дај, пусти лажне обзире...
Не слушај повређено срце моје.
Ипак дођи... чекам те...
Даћу ти себе, даћу ти све.
Неко време зло...или сам то можда ја
Добро сам. Или бар себе убеђујем у то...Најлакше је лагати себе. То је и најгоре. На жалост...
Ову недељу су обележили испити. Behappy је о томе већ причала. А ја негде ван света...
Учила сам, трудила се...оцене су то потврдиле. Све је лепо, ма савршено...
Наравно да моји нису уопште задовољни. Перфекциониста сам. Трудим се да будем одговорна, оцене су ми одличне, не пијем, не пушим, немам неко лоше друштво...али сам ипак најгора ћерка. Она најгора. Највећи проблем за моју мајку. И опет се трудим, и опет није добро.
Извини мама што нисам савршена. Стварно ми је жао.
Знам да се не може угодити свима. Не вреди ни покушати. Људи су такви - када помажеш и дајеш све од себе они узму...и траже још. Ја не могу више. Доста ми је лажних другарица и претварања. Идем из грешке у грешку. Ја сам вештица у овој причи зато што нећу да будем као сви остали. Понекад се изнервирам, кажем свашта и повредим чак и оне који то не заслужују. Увек некако успем све да упропастим.
И опет...опростите сви што нисам савршена...што не умем да ћутим као и сви остали...
Љубав да не спомињем. Још је рано за то. Глупа утеха...
Сви га спомињу...случајно. Ја ћутим.
Разочарала сам и саму себе. Други ми грешке опростити неће. Знам то. Да бар самој себи да опростим то што нисам савршена...
Док године клизе низ образе...
А ово је тек почетак. Лепо...
Уз осмех и веру у себе коју сам већ изгубила...идем даље... Мало оптимизма не може да шкоди. Понављам себи...добро сам.
Чекај ме
Треба ми нешто. Треба ми НЕКО. Или бар неки знак да знам....да ми живот неће проћи узалуд...спремна сам да дајем, да волим, али хоћу и нешто од тога да ми се врати. Тражим ли превише?
Шта ме чека на крају није ни важно. Само да не станем на пола пута...
Треба ми љубав... за њу увек имам снаге...
И сад још остаје питање...где ја то грешим? Дај Боже да сама то схватим.
Срећа?
Кад у овим сивим, хладним данима
И најмању радост ветар однесе,
Срећа се и даље крије у малим стварима
Које се тако неочекивано десе.
Не тражи за срећу право време,
И не дај да ти на уморне груди
падне дугог чекања бреме.
Кад је најтеже ти човек буди.
А срећа ће сама доћи...
Само храбро у овој хладној ноћи!
Осмех поклони сваком, човек буди,
Јер права срећа, то су људи.
Срећа...
То је тренутак најслађег сна.
То су света два
Што у један се споје.
Срећа...то смо ти и ја
Када смо заједно, мило моје...
То је звезда што на небу блиста
И најтоплији додир руке твоје.
Срећа је љубав, искрена и чиста
Када све дарујеш, па и срце своје.
***
То што је уз тебе други неко
Сад мање боли,
Јер знам да ти срећа боји дане.
Није ни битно то што си далеко...
Срце и даље воли
А твоја срећа лечи моје ране.
Нећу дозволити да влада туга
У срцу мом
Док на небу постоји дуга
А осмех блиста на лицу твом.
