Da vam kažem (starim blogerima)
Dragi moji,
Setim vas se često. Neki stari komentar mi padne na pamet, šala, savet ili lepa misao…Onako, lepo vas se sećam. Svakog posebno. Sećam se topline koja me je dočekala na blog.rs-u kada sam kao klinka počela da pišem. Ta toplina mi je toliko bila potrebna. Zahvalna sam jako, da znate.
Sada se nalazim u periodu kada mi se čitav svet menja, ne znam više gde je gore, a gde dole. Pomaže mi kad se setim bloga, kad čitam neke stare (vaše) postove. Užasno mi nedostajete, zaista. Da, svi vi. Domaćica posebno.
Samo sam htela da znate. Da mi značite, da mi je drago što smo se družili. I da, iako ste vi mene možda zaboravili, ja vas neću.
Sanjarenja, Roksana, Pričalice, Baladaševiću, Anam, Mandrače, Stepski, Vesela, Una, Šuki, Krilaanđela, Poluuspavanka, Talas, Nesanice, Jovane, Nastasija, Lady, Beliočnjače, Marcoantonie, Djuro, Boki, Mimče, Tužna, Sopran, Malaino, Cicilly, Sammy, Gastro…
…od srca vam želi sve najbolje vaša Mesečina.
Izvinjavam se ako sam nekoga zaboravila.
Kad neko ostavi trag....
...ne da se zaboraviti. A nje cu se rado sećati, jer je trag dobrote i ljubavi najtrajniji.
"svaki rastanak je korak bliže novom sastanku. samo je pitanje da li ćeš sresti koga ti poželiš. ili nekog ko je poželeo tebe.
Prijatno!"
Reči su suvišne. Ostaje samo ova tišina.
Domaćici, s ljubavlju.
Moja priča?
Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi,
i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi
daleko negde u nepovrat.
Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nežan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi.
Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,
ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše.
Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum.
Ne maši ... ni ja neću da mašem ...
Mika A.
Januar.
"Najbolje je bilo kad se spuste roletne,
krpama zapuši zvono,
ubaci telefon u frižider
i ode se u krevet jedno 3-4 dana.
A najbolje
posle toga bilo je
što nikome nikada nisam nedostajao." - Bukovski
Moja priča.
Bilo je to jedno umorno i hladno jutro. On ju je čekao u njihovoj ulici. Dah mu je treperio u vazduhu ostavljajući jedva vidljiv trag u mlečnoj magli koja se bila spustila te noći. Videla ga je još iz daleka i znala da je to on. Ko je drugi lud da po ovom vremenu stoji na ulici?
Lišće joj je šuštalo pod nogama. Tako je znao i on da dolazi. Plašio se sve do prvog šuma da se predomislila, da ga ne želi više, ali sada je bio siguran: to je njen korak. Već se smešio zamišljajući je kako hoda užurbano i smotano.
Sve su se bolje ocrtavale siluete. Odjednom je bila tu, bacila mu se u naručje i stegla ga jako. Osećala je vrelinu njegovih obraza, mekoću usana, prepoznavala je taj dodir, a ipak mu je nesigurno prošaputala ime, kao da hoće da proveri da je to stvarno on.
"....Leden si." Držali su se za ruke.
"I ti si isto, J. Hajdemo odavde." - odgovorio je.
Vatra je gorela u malenom ognjištu i bacala blagu svetlost. Bila je mala i jednostavna, skoro prazna, sa velikim prozorima. Pored prozora bio je sto i na njemu uvele ruže sa prosutim suvim laticama.
Na podu se prostirao udoban tepih, a u uglu se nalazio veliki sanduk koji je služio za odlaganje posteljine. Samo kreveta nigde nije bilo. Uzeli su par ćebadi i prostrli po podu, blizu vatre. Bilo joj je i dalje hladno pa je on na tren otišao do susedne prostorije i vratio se sa dve šolje. Seo je pored nje i pružio joj jednu.
"Mmm, kuvano vino.." - rekla je, spustila šolju i poljubila ga.
"Ludo, pa tebi sam ga doneo!" - smejao se.
"Ne treba mi vino. Dodji..." - rekla je približivši mu se - "Zagrli me."
Noć se spuštala. Vatra je dogorevala, a vino se već odavno ohladilo. Kiša je počinjala. Niko nije primetio. Nije bilo satova da ih opomenu. Ni ljudi. Ni strahova. Samo njih dvoje i jedan sasvim običan jesenji dan u kome su se držali za ruke.
Živeli!
Nemam nameru da budem gruba niti da vređam, ali ne umem drugačije da se izrazim.
Ljudi su glupi. Prazni. Nesvesni onog što ih okružuje. Nesvesni koliko mogućnosti i lepota pruža to što si čovek, a ne guska.
Ja, večiti pesimista i depresivac, verujem u to.
Toliko lepih knjiga, filmova, pesama, pozorišnih predstava. Toliko spomenika, ulica, parkova, građevina. Toliko različitih ljudi. Neko je tu bio pre nas, možda i ostavio neki trag.
Treba videti, proći, upoznati, probati, dodirnuti, osetiti. Samo što za to treba i malo srca.
Lakše je biti prazan. Lakše je biti nepismen i glup. Lakše je upoređivati se sa lošijim od sebe.
Jadno i jeftino - tako svi prolazimo. Taman kako smo zaslužili.
Čast boljima. Verujem da ih ovde još ima.
Zanimljiva misao
"Ko voli, tih je. Odzvanja samo prazna posuda." - William Shakespeare
Не треба ми наслов.
Тачка се ставља на крају сваке реченице. Требало би измислити нешто веће за оне важније ствари, да се зна кад је крај.
А песма је лепа...
Nedelja.
Čudan je ovaj život. Nekih ljudi nismo svesni. Prolaze godine, a blizina udaljava. I onda dođe neki trenutak kad nešto daleko postane blisko. Ali samo na tren. To prođe, stvari se vrate na staro...Ja bih ipak da se sećam svega. Negde treba pronaći i tu veru u ljude...
Toliko knjiga, toliko priča stvarnih i izmišljenih, a nismo ni za milimetar bliže nekim odgovorima.
Koliko straha može da stane u obične, ovozemaljske grudi?
Gde je granica?
Preživeti trenutak, kažu da je sve u tome.
A šta ću kad taj trenutak prođe?
Odsutna.
Nedostaje mi nešto, samo nisam još sigurna šta to. Malo Novog Sada, malo samoće...rešilo bi, možda. Do tada, još jedan isti dan. Pa još jedan...i još jedan...
Pesma mi je legla. :)
Until we say our next hello.
Svi pričaju o rastancima. Niko ih ne voli. A ipak...
Odlazimo. Vraćamo se. Ostavljamo.
Drugi ostavljaju nas. Pa se vrate kad najmanje očekujemo.
I opet odu...
Retko plačem na rastanku. Retko se okrećem. Retko priznajem da bih se vratila.
Gledam za onima koji odlaze, pamtim korake. Ali ne zaustasvljam.
"Ne okreći mi nikad leđa da bih te voleo." - M.A.
Ironija mi govori da se pravo čovekovo lice vidi tek kad okrene leđa...
Da li će(mo) se vratiti, da li ćemo čekati zavisi iskljucivo od nas.
Zamišljam i ja :D
Malo kasnim sa ovim zadatkom, ali nadam se da se neće niko ljutiti.
Kada sam razmislila o kome bih mogla da pišem, shvatila sam da mnogi više nisu na blogu, a ostali su mi u najlepšem sećanju iz onog "zlatnog" perioda bloga. Tu je nežna Djoletova Poluuspavanka, duhoviti Talas, Malaino i njeni divni stihovi, Sopranove zanimljivosti, Nastasijine kuhinjske čarolije i oštri komentari, Jovan koji je odbijao da otvori blog...Sa većinom ne znam šta se desilo i žao mi je zbog toga. Nedostaje njihovo prisustvo. :)
Tu su i oni koje nisam upoznala, ali ih nekako "znam" preko facebook-a pa bi bilo smešno da ih zamišljam tačno onakvim kakvi jesu. Tu ubrajam Stepskog, Nesanicu, Lady...
I naravno, sad prelazim na ono "glavno".
Na šta prvo pomislim kada čujem za nekog blogera? Da vidimo...
Gomila pozitivne energije, smeha, dobrih saveta upakovanih u šalu - to je prvo što mi pada na pamet kad mi spomenete Anam. Vidim je kao hrabru, nasmejanu ženu koja privlači pažnju.Visoka i crnokosa. (verujem da ovo nije tačno, ali volim tako da zamišljam)
Mudrost, strpljenje i dobrota. Njene priče su kao lek i uvek prija Pričalicino prisustvo. Zamišljam je sitnu, nežnu, sa toplim očima i blagim glasom.
Iskustvo i lepa reč. I miris kolača, verovatno zbog toga što se predstavlja kao Domaćica. Vidim je okruženu unucima, blagu i nasmejanu.
Svi znaju ko je na ovom blogu čarobnjak u pisanju.Volim njegove priče i savete. U stvarnosti Mandraka vidim kao povučenog, strogog i sigurnog u sebe, ali istovremeno prijatnog i pažljivog sagovornika.
Baladaševića ne mogu da opišem rečima. Mnogo mi je drag ovaj Sremac koji je retko tu, ali uvek nacrta osmeh i da pravi savet. Ima nešto posebno u svemu što on kaže. Pojavljuje se kao magijom, a isto tako i nestaje.
Belogočnjaka ne mogu da "pročitam" niti zamislim. Ali mislim da je inteligentan i nepredvidiv. Dobar prijatelj, još "bolji" neprijatelj.
Spomenula bih i neke nove blogere sa kojima se tek upoznajem, ali nisam još uspela da stvorim kompletnu sliku o njima. Mimche, Razmišljanka, Anagram i Marcotespi se divno uklapaju u moju sliku Blogograda.
Neću da nabrajam ljude koje sam upoznala, prepoznaće se sami. Jedino bih podvukla da ste mi svi dragi, svako na svoj način.
Zaključak? Lepo je biti ovde sa svima vama!
(Ne)dostižna sreća.
Da li znamo kad smo nesrećni? Da li radimo nešto po tom pitanju? I da li postoji ta razlika između sreće i nesreće, ili to zavisi samo od ubeđenja i verovanja? Ponekad mi se čini da je sve to isto.
Nemam pojma. Nisam sigurna ni da li želim odgovor(e). Preterana razmišljanja mi ne donose ništa dobro. Višak informacija, osećanja, vremena. Nee, to ne valja.
Možda će nekad sve to da se složi.
“Nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače zabranjene postanu, za trenutak dostižne i lake, ili bar tako izgledaju, a kada se jednom trajno usele u njihove želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene, sa svim posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu." - Ivo Andrić
Jesen u meni.
Počela sam da pišem na blogu pre oko dve godine ovom pesmom Parnog Valjka. Pisala sam tada o nečemu što mi je izgledalo toliko strašno i bolno...Bilo je svašta, prošlo je jedno, došlo drugo. I sve je lepo, divno, bajno. Nikad bolje...Imam toliko toga da pružim, imam toliko želja i snova...i vremena...i svega.
I opet dođem na isto kad shvatim da ne mogu ništa protiv sebe. Ne umem, ne znam kako da se saberem. Prosipam se, svuda me ima.
Ne mogu da pohvatam sve delove i komadiće svojih iluzija.
I lažem. Nigde me nema.
Kap jeseni
Hej...
Da li znate šta je stvarno dobro? Kad dan počne katastrofalno, onda se malo popravi, uradiš nešto korisno, pojedeš kolač i bude super. Posle krene nerviranje, sunce prži, umor i prehlada se lepo slažu...
Malo mrzim ovaj svet, pa ga malo volim...I onda dođe onaj osećaj, nemam pojma odakle. Možda je to jesen u meni. Darežljiva i promenljiva, sa hladnim jutrima, suvim lišćem i rumenim jabukama. Odjednom se radujem suncu, ljudima, zgradama, pa čak i mojim crvenim noktima.
Nasmejem se. Pomisliće neko da sam luda, kao što moja majka misli. Pa šta?
To je samo prkosno sunce pred zimu, zar ne? A zime donose led i hladnoću. Donose nove priče. Slušam mnoge u zadnje vreme i prosto moram sebi da priznam da mnogo uživam u stvaranju svoje. Jedinstvene.
Svako je od nas ima. Svaka je lepa. I svako svoju najviše treba da voli. Valjda.
Za sad, ja se svoje priče plašim.
Savršena pesma za ovaj divan, nemiran oktobarski dan.
