Новембар.

Мало људи воли јесен због носталгије коју носе кишни дани, тмурно небо и улице посуте шареним лишћем.

Мени је ипак јесен посебно драга. Поготово новембар :)

Ових сам дана физички лоше, а о психи да и не говорим :)))

Имам ли снаге? Имам ли воље? Наћи ће се сигурно, само да средим мисли.

Можда је време да прихватим живот онакав какав јесте и престанем да тражим објашњења и смисао.

Све има своју лепоту. Затвори очи и погледај срцем. Видећеш најлепше боје. Чућеш откуцај нечијег срца и знаћеш - нико на овом свету није сам.

Мало Андрића, мало јесени.

"Видите, уметник, то је "сумњиво лице", маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност ни ту закукуљеност, и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, када се једном роди, не познаје границе. Све и кад би уметник могао некако да објави свету своју праву личност и своје позвање, ко би му веровао да је то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску у жељи да се искрено насмеје и право погледа, било би још увек људи који би га молили да буде потпуно искрен и поверљив и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско лице. Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује противречност за противречност. И они мирни и срећни код којих се то најмање види и осећа, и они се у себи стално колебају и састављају без престанка два краја која се никада саставити не дају."

Ја нисам уметник. А ево, Андрићев цитат ме у потпуности "погађа".  Хладно је.

А живот није оно што ме плаши.

Горе је то што знам да нема правде, нема награда за лепо понашање као у забавишту.

Осмехујем се и идем даље. Нема везе што је горко. Нећу да се осврћем.

Добро је.

Добро је.

 Некако се слаже са овим временима што, као и све остало у животу, пролазе.

Само ћу осмех да оставим :)

У диму и магли.

Затвори те тамне очи.

Полагано нестаће сенка

љубави моје и твоје,

док у леденој ноћи

чекаш да се појавим из далека

и донесем мало боје.

Под сребром месечине

твој поглед милује

продире до непознате дубине

мога бића.

Открива све поноре.

Страх ме да ти признам,

али твоје одсуство пече.

Струји кроз вене као траг

најжешћег пића

и боли као грех из давнина

који мора да се плати

Овде и сада.

Ја не могу да се одупрем

овом страху који као плима

надолази.

Где су нам сад љубав, вера, нада???

Разара празнина.

Требаш ми.

А онда схватим.

Чак и твоје присуство убија.

Јаче је од чежње, од туге,

а ми никад нисмо знали шта је милост.

Како да ти објасним да ми проклето

недостајеш

чак и када си ту?

Држи ме за руку чврсто,

загрли ме,

да не примете.

Опет смо анђеле, заједно

дотакли само дно.

 

Za sreću treba malo.

Letim!

Nije od vina, ni od ljubavi, snova...

Jednostavno, neću sebi da dozvolim tugu.

Polako sam osetila da mi se vraća prošlogodišnja jesen, ali NE, nisam više ona ista. Nijedan dan nije za bacanje.

Zato gutam još jedno razočaranje, sve gorko ostavljam za sobom i puštam sebe da živim, dišem punim plućima i možda...možda...volim.

Da, letim! I znam da ne mogu da se razbijem kao pre.

Sreća je tako čudna stvar. Kako su male stvari postale preko noći velike, kako su snovi dobili boju, a stvarnost svetlucavu kišu umesto one sive, jesenje.

Da li ste nekad imali osećaj da nekome značite mnogo, da imate neku posebnu moć nad tom osobom? Da jednostavno sve to znate, i ne treba vam nikakav dokaz jer ste sigurni u to nešto bez nekog opipljivog razloga. 

Neko mi mnogo znači. Nenormalno mnogo. Taj neko se trudi da postane bolji čovek. Zbog mene, možda.

Sad mi još samo treba snage i volje da tog istog njega držim što dalje od sebe. Ali ne dalje srca :)

Sutra je novi dan za to, večeras letim.

Nije to od sunca,

ni prozračnih oblaka u jesen.

Nije ni od vina i jesenje kiše.

To je samo od vrelog srca,

od blistave želje...da na tren

nekog volim za nijansu toplije i više.

Осмех и ништа више :)

Хеј, ти!

"...То може дати само онај који те, кад пође по злу, воли више од себе."

Осмех. Најобичнији. Једноставан. Искрен. Вреднији од свега осталог.

Срећа је увек ту, у нама, чак и кад туга влада. Јер ми смо јаки много више него што мислимо. Нема везе јесмо ли били добри или лоши, сви смо ми људи и свако од нас носи срце, има душу. Разлика је у томе што неки то неће да признају.

И без обзира на то да ли смо се већ одавно предали или настављамо да се боримо, ми се тако добро разумемо.

Не речима, ни делима...само осећањима. И песмом.

- "Још увек слушаш Драгојевића?"

- "Увек, кад ми затреба мало љубави." Кад ми требаш ти.

 

Оправдање.

Жао ми је... 

Јер не плачем. Више не.

Јер волим кишу, а кишобран чувам само за злобу и завист.

Јер не заборављам, чак и кад боли.

Јер умирем од страха, али ипак корачам даље.

Јер више волим стварност од снова.

Јер ми је стало, кад ником другом није.

И јер добро знам шта осећам, а ћутим. И ћутаћу.

Јер тако је најбоље.

Никад више. Понекад.

Још једна носталгична јесен пролази. Нема чекања.

Јурим кроз време, остављајући за собом снове и успомене.

Нећу да се окренем!

Осмех, загрљај и додир руке, понека нежна реч и тужан поглед, онако...у пролазу.

Тишина. Мрак.

Нећу да се пробудим!

Ледене руке, одраз у огледалу и лаж.

Понека истина.

Не, нећу да верујем!

Сунце маше кроз сиве облаке.

Ново јутро. Мало наде и лепршаво треперење среће.

А напољу јесен...

Мало ветра, тек да задрхтим и сетим се.

Понекад.

 

Месечина хоће ледено срце.

Eх, како је чудан овај живот... Кажу да нема случајности, а ја се томе не противим. Нема.

Али, ето...некад се деси да "судбина" [не она велика која нам одређује хоће ли постојати сутра, већ она малецка, која нам пут посипа трњем и звездицама, у зависности од тога јесмо ли се осмехивали довољно искрено да би нешто лепо заслужили] уплете своје прсте, а нама заплете осећања, жеље и страсти да више не знамо зашто стојимо ту где смо, уместо да јуримо у сусрет некој другој невољи...

Много сам неразумљива вечерас. Ко ме буде разумео схватиће :))

Прошло вече је било заиста чудно, то је ваљда и разлог ове данашње збуњености...Неко ми је ужасно недостајао, па сам том некоме то и рекла, а онда ми је у истом трену стигла порука "Недостајеш.", али од друге особе. Шта ћемо сад? Убрзо се јавља и онај први, да кажемо онај мој, али некако нисам сигурна да могу прогутати силне километре.

И опет бирам даљину. Лоше навике не треба мењати, је л'? А, опростите, то беше за оне добре...Ха! Опет сам све помешала.

Сутра сламам једно срце. Што да не? И моје су ломили...А опет некако радије бих ја још један круг него да некоме урадим нешто што знам колико боли.

Месечина се управо овако осећа, само што је прекасно схватила да се налази поред ватре.

Јеееј!

AaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! Ово ради!!!!!!!!!!! Не могу да верујем. Будала (то сам ја :Д) је месецима лупала главу шта се то десило, а ни на крај памети јој није било да само промени тему. Ха! И шта сад да радим?? Да задржим нови блог и месечину на пола, да се вратим овом старом...или? Шта ви мислите? :) П.С. Талас, не знам како, али првом приликом те частим :)))) За ово не смем да останем дужна :) Купујем одма' и нови брод. Ма и читаву посаду ако треба :Д

Онај стари блог.

Вероватно и даље не ради, али морала сам да покушам...

Behappy, ovo je umesto razglednice :)

Beograde,

      Moji koraci ne lutaju često tvojim ulicama. Možda si me davno zaboravio...Ali ja...ja tebe nisam...Sanjam te često, danima, noćima, u nekim drugim gradovima tražim tvoj sjaj...


      Reci mi, najdraži moj, kako si mi ušao u snove? Čime si zarobio ovo srce? Ne, ne tražim ti da mi ga vratiš...
Znam da ćeš me ti jedini uvek dočekivati sa onom toplinom koju osetim svaki put kad me život odnese tebi.

      Nisi najlepši grad na svetu, možda nemaš Ajfelov toranj, moskovski Crveni trg ili Kip slobode...

      Ti si samo jedan grad u maloj zemlji na Balkanu. Glavni grad jedne Srbije koji je uvek bio na putu velikih sila. Na raskršću svetova.

      Sava i Dunav te grle. Tvoje reke te najbolje znaju i uvek ti se vraćaju.

      Ti si grad - Pobednik.

      Imaš dušu. Imaš srce. Ti si grad koji oseća...

 

      Beograde...volim te! Zbog tvojih lepota, zbog tvojih mana, zbog tvojih pobeda i poraza. I voleću te jer ti si za mene, Beograde, grad želja, snova i ljubavi. Ti nosiš snagu Srbije i osmeh jednog naroda. Mog naroda.

Могу ли да позајмим 25 долара?

Човек се касно враћао са посла уморан и нервозан. Петогодiшњи син га је чекао на улазу.
- Тата, могу ли да те питам нешто?
- Наравно, сине - одговорио је човек.
- Колико ти зарађујеш на сат?
- То се тебе не тиче. Зашто ме питаш?
- Само хоћу да знам. Молим те, реци ми.
- Ако баш мораш да знаш, 50 долара.
- Ах...дечак је тужно погледао оца. Можеш ли ми позајмити 25 долара? Молим те.
Отац се разбеснео.
- Ако си ме питао само да би ми тражио паре којима ћеш купити неку глупу играчку, онда иди у своју собу и размисли о томе колико си себичан. Ја не радим због таквих глупости.
Дечак је отишао у своју собу и затворио врата.
Човек се још више изнервирао. Како је само могао да му поставља таква питања само да би тражио паре? После неког времена, када се смирио, пало му је на памет да је погрешио. Можда је малом стварно нешто било потребно, а и није често тражио новац. Отишао је до његове собе и пружио му 25 долара.
Дечак је био пресрећан. Извадио је још неколико новчаница из џепа и почео да броји.
Отац се опет наљутио видевши да је малиша већ имао сасвим довољно новца.
- Зашто си тражио кад већ имаш? - питао је.
- Нисам имао довољно, али сад имам - одговорило је дете.
- Тата, имам 50 долара. Могу ли да купим твојих сат времена? Сутра дођи кући раније. Хоћу да ручамо заједно...
Човек је најзад увидео своју грешку. Загрлио је свог сина и молио за опроштај.

Ти имаш где да дођеш

Нећу ти честитати рођендан. Опрости.
Ионако знаш да ти ја увек желим све најбоље. Знам да знаш.

Желим ти...

Пуно здравља и среће у свему.
Успеха на матури и пријемном.
Да останеш насмејан, онакав какав си био кад сам те упознала.
Да умеш да цениш оно што имаш.
Да волиш и да те воле.
Да те она воли више од мене.
И да те чува...

Нека те лоши људи заобиђу, а тугу заборави.

Буди срећан. Буди свој.

 


 

 Мене можеш да заборавиш, али знај да би негде неко за тебе дао све. Небитно ко.

Срећно ми било

Изгледа да је сваки мој успех пропраћен сузама, а ја никад не плачем од среће.

И сад се питам чему онда сав труд?