A Mesec pojma nema...

Choices.

Hej, da vam priznam, za početak, da mi blog nedostaje. I nedostaju mi blogeri, ali nekako mi je lakše da se ne pojavjujem uopšte, nego da budem tu svaki dan jer onda počnem sa razmišljanjima, analizama...a i ne stižem sve da vas čitam, pa mi bude žao. Znam, izabrala sam lakše.
A danas baš o tome razmišljam - o izborima. Oduvek je tako, izgleda.
Nemam (tešim se - još uvek) taj talenat da znam šta je za mene najbolje. Možda ga niko nema. Ponekad mislim da je previše mogućnosti, izbora. A život čine upravo ti izbori, naše odluke.

Hoćeš levo ili desno? Izaberi. Ili možda pravo?
Odluči. Usudi se. Pogreši.
Probaj opet.

Ma kome ja to pričam? Sebi? Ma jeste, lako je reći. Vreme teče u osećanjima, život menja svoj tok. Da li ćeš kroz stenu ili zaobilazno, izaberi sam.
Tečemo i mi sa tim vremenom, a za nama ostaju strahovi i sumnje, kao čvrsti, kameni most i ono neizbežno, beskorisno "jesmo li mogli bolje".

Zar je važno?

Svi mi bežimo uzalud.

Hello, i'm your pain.

Ignorišemo. Oslobađamo se. Zaboravljamo.

I samo kap je dovoljna...

Oživljavamo. Uvek, iznova i iznova.

Osećamo.

Bol.

Black gives way to blue.

I'll remember you...

Ne volim obećanja, strahove, maske, pretvaranja, lažni moral i još gomilu drugih stvari. Najradije bih pobegla iz ove zbrke koja se nalazi u mojoj glavi. Kako pobeći od onoga što je u nama? Svoja sam i ničija više. Pa šta?

Nisam više dete. Samo i dalje hoću da me neko drži za ruku.

Ko sme zbog toga da mi sudi? Ko sme da mi kaže kako da živim?

Sve da mi se sruši, ponos i osećanja ne dam. 

Ne diraj me kad ne razumeš ni delić onoga što nosim u sebi. Ima tu dosta sivila i oluja, opasno je.

Zato, neka me cenjena papirna gospoda ne upozorava na vatru.

Ja nisam od hartije.

И опет тај осећај самоће.

"Ти не знаш да је пола мене остало с тобом да те прати."

Скоро ничим изазван пост. Сасвим случајно. Нешто заборављено. Неузвраћено. Поново пронађено.

Не умем да заборавим. Јер сам волела.

Nazdraviću

Za one koje pamtim.

Za one koji su me zaboravili.

Za svaku novu bol i staru sreću.

Za jutra puna mirisa i čežnje.

Za more osećanja.

Za noći bez sna. Bez mesečine.

Za razočaranja.

Za zaboravljene.

Za (ne)izgovorene reči.

Za kišobran i kišu pod njim.

Za sunce i daljine.

Za mrak i dodire.

Za besrajno, plavo nebo.

Za najtužniji aprilski dan, pun dobro poznate nostalgije.

Za sećanje.

Nepoznatoj osobi.

 Zažmuri, da mogu da te gledam onako nežno, sa mnogo ljubavi. Drži te smeđe oči čvrsto zatvorene, da mogu suze da obrišem i sakrijem iza osmeha kad me pogledaš.

Nema veze ko si ti, kako sam ja do tebe stigla, ni koliko ću biti tu. A ipak plačem jer me plaši sve što je izvan ovih zidova koji nas skrivaju.

Napolju je hladno, kazaljke ručnog sata se pomeraju, a sunčevi zraci stvaraju senke. Šamari lome tišinu, osmeh se razbija kad ostanem sama. 

Treba mi samo malo mraka sa tobom. Boje su suvišne.

Znaš onu sliku?

Otkucaji srca. Miris nežnosti u dodiru tišine. I ruka na struku. Dve-tri reči u šapat pretvorene i vasiona između naših dlanova i usana.

Onda poljubac.

Sve nestaje. Topi se.  Šta me briga za one lažne svetove i sunčane dane, van naših oblaka? Otići ću kad dođe vreme, obećavam. A ti i dalje žmuri tada, kad polako odvojim usne od tvojih.

Žmuri, da ne vidiš kako gazim svoje snove - kad odlazim.

Reči su jeftine. Lažne. Da li razumeš moje ćutanje? Ne? Pa dobro, evo ti onda pesma.

Ne razumeš ni sad? Da ti objasnim...Vrata su širom otvorena. Ideš pravo, pa desno i izašao si iz mog srca.  

Kad jednom odem, a poći ću.

Inat je čudna stvar. Pokreće. Drži me na površini. Tera me da mlataram bezveze rukama i nogama, da plivam dalje kroz ono što zovu život, kako znam i umem. Iz inata ću da progutam i ajkulu ako treba, samo da niko ne vidi koliko malo snage imam.

Ako slučajno stignem i do ostrva sreće, odigraću ulogu svoga života - ulogu budale - i potonuću na metar od obale. Onako, iz čista mira. Da mi ne bude dosadno.

Al' dobro, ostaviću velike teorije za neke kišne dane, a sada ću biti malo tužna, u inat Suncu koje će da me sprži. 

Izgleda da je ovo pogrešna pesma, baš u pogrešan čas.

Zadatak - rešen. :)

Milo moje, dođi.

Želja me budi.

Kako da ti priznam 

da fališ mi jako?

Drži me čvrsto

da radost bista

u tamnom oku.

Voli me, mili!

To je bar lako.

Igra reči i snova,

dodira mekih -

to nam je sve.

 A sanjarenje najlepše bude

na tvom ramenu....

Nebo je ponekad plavo

kao čežnja kada nema te.

Zagrli me samo, ćuti.

Nasmej se

i malo budi tu.

Сасвим доста.

Хеј, стигло је пролеће. Баш гледам небо свако јутро и видим - савршено је. Слушам понеку птицу, успут. Јесте да се ових дана време поново покварило, али све смо ближи том дуго чеканом пролећу.

Радујем се помало, а не знам чему. И смешим се, чак и кад сам сама, а не знам коме. Не знам зашто.

И наравно, Мика:

"Шта сам то имао од живота?
Нечију косу... Нечију руку...

И једно срце устрептало.
И два-три осмеха тиха и проста.

Све је то понекад тако мало.
Све је то, видећеш, сасвим доста."

А кажу да је лепота пролазна.... Лепота живљења, сигурно није.

Kupine na trotoaru.

 Ovaj život je san...snop žućkaste lampe i zalihe tuge. Na žalost, ružan san...

Ne, Đole. Nije ružan. Prljav, mračan, hladan i grub - to ume da bude ovaj svet. Ali...meni je lep, takav kakav jeste. I želim da ga živim.

...u srcu uragan i skok preko duge...

Znam taj uragan. Znam. A duga...da li se to meni čini, ili se njen kraj nalazi tu, pod mojim nogama?

Lud sam za tobom, pače, ali lud sam i onako.Trazim te od kako za sebe znam.

Da li stvarno tražim nekoga od kad za sebe znam? Ne...Kod mene ne funkcioniše taj šablon. A luda....luda jesam, za tobom, pače.

Budi moj ortak, mače, nije mi lako...

Samo budi tu. Ništa više, mače.

Nešto sam načuo da sutra mozda ne postoji, pa bolje da odmah probamo sve...

Zar je greh želeti sve? Želeti odmah? Zar je loše voleti jako, kao da sutra ne postoji?

Za sitan groš kupi me...razmaži te divlje kupine...

Hajde, to je samo groš...Za kupine ću ja da se pobrinem.

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih.

Jeste, ludi smo svi. Neko zbog viška, neko zbog manjka. A ja najviše zbog......ma daj, neću ti ništa više reći.

 
A ti me ljubi do zla  - dok ne izgubim dah.

Namerno sam izostavila dobar deo pesme. Onaj crni, takođe jak i istinit. Malo treniram optimizam, traženje dobrog u svemu lošem.

Ali i dalje ne volim laž. Đavo uvek na kraju upiše bod, zar ne? Kredom, naravno...

Ma pusti sad to, mače...samo me ljubi do zla...da izgubim dah.

Savršenstvo.

Da li verujete u magiju?

Znate, ja verujem. Najiskrenije verujem u svet van ovog ovde. U svet gde je svaki dodir sto puta pojačan nekim magičnim štapićem i gde se reči crtaju ćutanjem. Nežno, kao trepavicama, oblikuju se čula, svetla gase, a sjaj ostaje u pozadini -  samo što je previše lepo i bez njega, da bi ga neko primetio.

Miriše na laganu strepnju, plavo nebo i trešnje. Na srebrnu izmaglicu i otopljeni led koji lome nesigurni koraci.

Da li znate kako izgledaju snovi kada ih dodirne stvarnost? Nisam ni ja sigurna, ali nešto mi govori da je to čvrsto povezano sa zamagljenim, išaranim staklima kada je napolju ledeno, a unutra...taman kako treba. I dovoljno je da se to staklo razbije (a užasno je lomljivo) ili samo otvori prozor...Tu je kraj. Tu je početak. Tu je buđenje i početak snova. Onih lepših, što se sanjaju na javi. :)

Možda ću jednom da zastanem, zatvorim oči i  okrenem se. Biće mi žao što je prošlo, a nisam ni primetila kad...Biću srećna i ispunjena. Možda malo setna, malo usamljena. Ništa drugo.

A ako ikada ponovo naiđem na trunčicu magičnog praha, znaću kako da je potrošim. Znaću sa kim.

U inat februaru, meni je danas proleće. Eto.

Ukradeno.

Znam, nemam pravo na žalbu. Ko mi je kriv što mogu da osećam? I mrzim svaku trunčicu lepote koja mi govori da grešim, užasno grešim kada pomislim: svima bi bolje bilo da me nema - istina, ponajviše meni.
Sebična sam. Gorda i prkosna. Ali ne dam da mi sude, jer znam da sam prema sebi najgora. Sve ima cenu, a ja samo svoju plaćam. Za sada.
Bes je moćniji od bola, a u mom slučaju to je još i najbrži put koji vodi ka samouništenju.
Tako ja ponekad razmišljam - crno i gorko. Večiti - doduše, najčešće nasmejani - pesimista. Eto mene, stala sam u jednu rečenicu!
Pada mi nešto glupo na pamet - pesimista koji voli život. Pa gde to ima? Ima! Ovde kod mene, svakako.
Za mene je tuga - lek. Ovo je jedan od onih trenutaka kada je nostalgija skoro opipljiva, kada osećanja udišem kao vazduh i kada najzad imam hrabrosti da zavirim u onaj kutak gde držim sve do čega mi je stalo. Ne razmišljam, ali ipak duboko u sebi shvatam koliko vrednoga imam i koliko lepog mogu da pružim - u prkos svemu.

Smem li sebe da lažem? Smem li da verujem? Mislim da je to bespotreban rizik, a ipak se usuđujem...Prestajem da koristim mozak za razmišljanje i osećam svakim delićem svoga uma, jer za moje emocije srce nije dovoljno...

Zatvaram oči i najzad vidim.

Možda je lepota baš u tim daljinama, u nedostajanju. U odlasku i nadi da ću se nekad vratiti srećnija i bolja.
Možda baš tako treba da se sanja, šareno i meko. Da se voli do oblaka, pa i preko njih...Da se svakim poljupcem pomalo daje, a dodirom dobija nežnost koja se uvlači pod kožu i traje...i traje...
Možda sve vene u jesen da bismo malo više uživali u mirisu dunje, a u proleće se lepše radovali ljubičici i lali...

Ko zna...

Samo se mora prvo shvatiti jedno - u crnim danima se sunce najlepše vidi. A kad sve to crno prođe (a prosto mora da prođe), oseća se čak i toplina tog istog sunca koje te nije grejalo, jer si sopstvenim krilima stvorio hlad umišljajući da su slomljena.

Takvi su neki ljudi - kao ja - prave od drame cirkus, a od trepavica kineski zid od kojeg se nikad ne vidi sjaj u očima.

Svako može da me gleda, ali videće samo tamu... Ne dozvoljavam baš svakome da zaviri malo dublje u moje oko. Šta ako taj neko bude pametan i shvati koliko sam ranjiva? Jesam, jer, verujte mi, molim vas, umem i ja da osećam. I da sijam...pomalo...

Da bi poneki moj trenutak pobedio večnost i izmamljivao mi osmeh godinama, svaki put kada ga dodirnem u sećanju, dozvoliću sebi da malo verujem.

Eh, koji sam ja licemer! Biće opet crnih dana i još crnjih misli. Ali neka...večeras ću malo sanjam i pomalo plačem za onim danima koji mi prolaze i koje ne umem da ulepšam, jer me mozak ubeđuje da je sve laž. Malo ću i da patim za svim onim momentima kada nisam zaplakala jer mi je najlakše bilo da navučem osmeh.

Možda sam ovo veče ukrala nekome ko ume da bude srećan i da živi. Hoće li mi se naplatiti?

A možda....možda sam ovo ja, ona prava, samo što toga nisam svesna kada navučem standardnu masku.

A možda su i obe pretpostavke tačne! Pa ja to od sebe kradem!?!

.

Take away, take away my eyes
Sometimes I'd rather be blind

Neću da gledam. Neću da vidim. Neću da osećam.

Neću. 

Хеј

Читам помало блогове, најновије постове и клоним се коментара јер нисам расположена за расправе, а може до њих доћи јер имам тај таленат да скроз погрешно кажем оно што мислим и испадне десето.

Видим овде доста беса. (Бихепи, морам да подвучем, написала је одличан пост ових дана.)

Има ту, наравно, и много лепих постова, пуних позитивне енергије. Дивим се онима који увек мисле позитивно и упркос свим проблемима увек бирају само ведре тонове и боје.

Е видите, ал' ја тако не умем. Пре свега морам то да разјасним. Нисам склона оптимизму, не волим да сањам у боји и верујем у чуда. Сигурна сам да ће се сад наћи многи да ме критикују због тога и оптужују да не умем да живим свој живот, да нисам свесна шта губим и слично. То ме не погађа.

Умем да будем и патетична, понекад досадна неким само мени разумљивим проблемима. Знам то савршено добро. Али сам такође свесна да не треба друге кривити за сопствене грешке.

Сви смо ми људи, у ширем смислу. Оних правих мало мање има, али ипак - има. И сви умемо да лажемо, завидимо, мрзимо, повређујемо...Неки мање, а неки више. Понекад свесно, чешће несвесно.

Али поред свега тога, умемо и да волимо и будемо срећни.

Умемо и да падамо, понекад саплићемо друге, намерно или не, али исто тако знамо и да устанемо или пружимо руку кад затреба.

Не треба се нервирати због других. (Знам да ни сама себе не могу увек да послушам, али вреди покушати, зар не?)

Шта ме брига какви су људи око мене? Нико није прошао кроз живот без неког разочарања. Губимо, добијамо...И ништа од тога није вечно. Ни савршено.

Ја сам срећна ту где сам, таква каква јесам. Несавршена. Раздражљива. Осетљива. Понекад склона песимизму. Па шта?

Можда ја умем да препознам срећу чак и у сивој боји, док је остали само назиру у најлепшим дугиним бојам.

Ок, претерујем са филозофирањем. Само сам хтела нешто да вам покажем. Јену слику и једну песму.

 Тмурно, а лепо. :)

А без црне бела кажу да не би вредела. :)