A Mesec pojma nema...

Драга, остала си сама

Задњих дана, иако су нам Карловчани дошли у посету, скоро да нисам размишљала о најлепшем периоду у мом животу ( 2.08 - 12.08 ). Иначе се стално присећам...гледам слике...слушам наше песме...

А данас, кад ми ни на крај памети нису били Карловци...пост Behappy итекако погађа. Лед у грлу, у души. Стеже, убија.

Обећали смо да нећемо заборавити једни друге, да ћемо се стално чути. Нисам баш сигурна да смо испунили та обећања. Ја у срцу и даље чувам све лепе успомене и драге људе које сам у Карловцима упознала.

Најлепше место на свету, најдивнији људи...Без бламова, свађа, зависти... Ако постоји савршенство, ми смо га тамо имали. ЈА сам га имала. Тада и можда никад више.

Разгранала грана јоргована,

красила је ону нашу ноћ.

У доба младости, среће и радости,

у то доба најлепшега сна.

Сећаш ли се оне Дворске баште,

где си некад љубио ме ти?

У оном дивном мају, у твоме загрљају,

то су били најлепши на сни.

Ал' на свету ништа није трајно,

све пролази, свему дође крај.

Људи се састају, воле и растају

И на крају свако буде сам...

Aли ми смо КАРЛОВАЧКИ ЂАЦИ,

успомене враћају нас ту.

И ми се састајемо, волимо, не растајемо

и на крају нико није сам.  (не знам ко је ово написао, ал' свака му част)

Успомене....само је то од свега остало...и наше задње вече уз песму...

И наравно да не могу Сремске Карловце да споменем а да се њега не сетим...Мој Насмејани Карловчанин кога толико волим...и који никада неће бити мој... 

Срећа

Не мерим више време на сате,

ни по сунчевом врелом ходу;

дан ми је кад његове се очи врате,

а ноћ кад поново од мене оду.

Не мерим срећу смехом, ни тиме

да ли је чежња моја од његове јача;

срећа је мени кад болно ћутим с њиме,

и кад нам срца бију ритмом плача.

Није ми жао што ће живота воде

однети и капију мога живљења;

сад нека младост и све нека оде;

он је стао крај мене пун дивљења.

Десанка Максимовић

Касно је

Никад горе није било. Нисам плакала. Смејала сам се, играла, уживала (како је то глупа реч кад се неко осећа као ја сада).

Неке су ме песме толико погодиле. Ужичко коло...играла сам га последњи пут...а он ме је научио...обећала сам себи да никада више....задњи пут...само за њега...

Он наравно нема појма... а што би га и интересовало...

Понекад се питам како успевам да одглумим сву ту срећу...

Ма доста је било свега. Ја нисам жива. Ни не желим да будем.

Опростите због ових набацаних речи...ни мени немају никаквог смисла...али морала сам... Не знам да ли ћу наставити да пишем. Нема више снаге у мени.

А он, он нека опрости што га толико...

Кад сунце ретко јави се...

Нема ме. Ни овде где сам сада, ни тамо где желим да будем...Нема снова, ни радости...чак ни разочарања... А разочарали су ме многи. Они који су највише значили, они за које сам се највише борила. Све сам дала,све су узели и хладно наставили свој пут. Без мене.

Ја сам негде између ових светова. Далеко од себе, од других...од њега...

Као да стојим испред неких огромних врата. Кључ је у брави.

Иза мене су успомене, смех и сузе. Сви лепи дани нестају. Не желим да се вратим. Хоћу да кренем даље, да отворим врата, закорачим у...живот. Али не! Не може то тек тако. Било би превише лако пружити руку, отворити врата, кренути у освајања неких нових светова...

А ја не могу ни корак даље. Тврдоглаво стојим ту, ни на небу ни на земљи. Видим испред себе срећу, смех...Свет је диван, шарен, весео. Сунце је високо на небу, иако је јесен. Има и кише наравно...али ја умем да понесем кишобран. Па и ако покиснем, осушићу се.

Све је ту, чека ме. А ја не могу да учиним ни корак...Један једини глупи корак ми треба...а не могу...

И борим се свим снагама, покушавам, али не иде...кад неће, неће па то ти је...

Сломљена, изгубљена... сама... Нигде никога. Само ја...а чак ни себе више немам...

Знам како ће људи да ме теше, ако има таквих. Рећи ће: "Има и горих ствари на овом свету. Бола и патње на претек. То што ти осећаш, није то ништа..." Знам. Све ја то знам већ напамет.То ми само отежава ствари. Љута сам на себе што сам дозволила да ме униште тако мале ствари.

Није овде крај. Остаћу испред ових врата годинама, вековима ако треба. И патићу, плакаћу...али да се предам-то никада. Нема назад. Знам да могу и хоћу. Али сама. 

Пријатељи, љубави нове и старе...све је пролазно. Сви ће опет да ме оставе кад буде најтеже. Зато идем сама...

Само ме једно плаши. Не желим да изгубим наду и снове, а све ми се чини да сам их већ негде изгубила. Ништа не дотиче, ништа не погађа, а опет боли без престанка...све јаче и јаче...

Издржаћу. Обећавам себи и другима да ћу издржати. И можда никада више не будем срећна, можда никада више не осетим "оно нешто". Можда све буде узалуд. Чак и кад више не буде вредело, борићу се. А вероватно неће вредети...

 Ма шта ја то причам...ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП...и док о томе размишљам горке сузе квасе ми лице...

Још један сив пост...знам, обећала сам више боја... Ипак сам ја оптимиста.

Али ће тада моја слика бити лепша од ове :))

Додај свету мало боје,чудо моје

 У овом сивилу мало боје не може да шкоди :))

Do suza

Noci su hladne

Kada nisi tu

Oci umorne

Vide te u snu

Usne zadrhte

Kad se sete tvojih

Traze nezne poljupce

Ali nema ih

Tvoje oci snene

Nedostaju jako

A ti si od mene

Daleko...

Svaki osmeh boli

Jer dusa mi place

Srce i dalje voli

Voli te najjace

                       ...do suza

Још један дан...и ништа више...

Још један дан...
Исти као и сви претходни.С истом тугом,исте уморне очи отварам кад се будим,исто немирно срце тешим пред спавање...и убеђујем себе да ће све проћи.
Нема никакве промене...све је проклето исто.
Смејем се често,можда и превише.Покушавам тиме да преварим бол и заборавим.
А кога ја то хоћу да заборавим?
Њега?Не...да је тако не бих га стално помињала и сећала се оних дана.Наших дана...
Коме бих поклањала оне ретке,искрене осмехе ако не њему?Он те осмехе не види...али усне их обликују само за њега.
Без свих тих лепих сећања не могу,не умем.
Мислим да најзад схватам шта је то што ме боли,убија и шта то морам да заборавим.Себе,онако насмејану,у облацима.Себе,најсрећнију девојку на свету.И била сам нејсрећнија,иако је кратко трајало...можда само на трен...
Покушавам,трудим се да прихватим да то више нисам ја.
Остала сам иста...али сам ипак нека друга особа...Другачија  сам према себи и другима,а опет иста.
Не верујем да ће ово неко успети да схвати :))
Ни ја себе не разумем...на неки начин...
Тешко да ћу ускоро изаћи из овог стања...Не знам вреди ли још покушавати...
Надам се да не лажу кад кажу да време лечи све.
Ожиљци ће остати свакако,али бар да бол престане.

Иако није поред мене,

Видим како очи му сјаје

Опет се буде успомене

И пожелим да тај осећај среће

заувек у мени траје.

А знам да неће...

Нестаће као и све друго.

Само ћеш ти бити у срцу

И кад њега заборавим,

Моја ТУГО...

Поклон

Требало је давно то да урадим

Ма...никад није касно,зар не?

Све што имам ставићу у плави кофер

Осмех,душу...најлуђе сне...

Тај ћу кофер послати теби

И онако је све то већ било твоје

Знам да ти ништа од тога неће требати

Нема везе...Баци све у Дунав...

Његови ће таласи знати да сачувају

Све драге успомене

Стани!

Ако будеш имао времена

Потражи на дну кофера срце

Узми га и однеси

на оно место

где сам те задњи пут видела

Остави га тамо и обећај ми

да ћеш често туда пролазити

Можда не знаш ко ти поклања себе

Никада нећеш ни сазнати

А ја и без срца волећу само тебе

И сваке ћу те ноћи сањати...

Њему...с тугом...

Мрак је cвуда око мене

И ноћ,она најцрња боја ноћи.

Чекам да суза сама крене

Јер знам да ми нећеш доћи.

Ових дана светлост ме плаши

И не желим да сване.

Не желим да признам,

Не желим...иако у себи знам

Да вратила бих се у прошле дане,

Дане који су били само наши.

Полако немир из срца нестаје,

Да кренем даље разум ме моли.

Успомена да боли престаје,

Али твој ме додир и даље боли.

Не,ово се више не зове туга

Престала сам сузама да се борим.

На мом се небу појавила дуга

Ја је не видим...јер те и даље волим.

Волим те иако си далеко

И никад се мене не сетиш.

Иако је са тобом други неко,

Неко кога знам колико волиш.

И убија ме то што волиш њу

Онако како никада ниси могао мене.

Понекад те још видим у сну

Али то ниси ти,већ само уморне сене.

Те ме сене прате чак и по дану

И не дају да заборавим твој смех.

Одавно сам опростила сваку твоју ману,

Само себи не могу да опростим грех.

А мој је грех то што те волим...

Не правим ја од туге науку...

Горак укус...по томе ћу памтити овај петак...

Не знам шта је горе:што су ме многи данас разочарали,или то што осећам да сам ипак ја крива за све.

Признајем,крива сам.Крива,јер сам спремна све да ризикујем,све да дам онима који то најмање заслужују.Хвала многи неће никад рећи.Помирила сам се са тим већ одавно...а опет ме сваки пут заболи.

Ако већ сама себи правим проблеме да бих некоме помогла,зашто ми сви отежавају то?И зашто тај неко,ако већ нема намеру да се захвали,исмева оно сто урадиш за њега?

То се и ја питам...

И наравно да не може дан да прође,а да не помислим на мог Насмејаног...Пронашла сам га у неким стиховима.Ђоле још једном погађа...

"Усне 'тице-ругалице,а у оку тајац..." 

 Да,мили,то си ти...и сваким даном све си даље...

А снови не желе да се остваре.Ни случајно.

Све је узалуд...ја да се мењам не могу и нећу.Остаћу иста она будала која више пати због других него због себе.

Wherever you are...

What is love but the strangest of feelings?

I opet mi fale reci da opisem ovo sto osecam...

Слушам свемир како говори...

Прича се да је некада давно,пре свих бајки и легенди,Месец волео једну девојку.Та девојка  је била сасвим обична,у својој необичности...рођена спајањем ватре и воде...

Заљубљени Месец је своју драгу брзо освојио.Често су били виђени како,држећи се за руке,полако корачају кроз таму...Стари заводник јој је поклањао звезде,сваку лепшу од претходне.Умео је да очара својом једноставношћу,али истовремено и раскошју.Небо им је било дом,а мрак им је уливао сигурност.Нису знали за страх и волели су се лудо,без граница.Били су нераздвојни.У целом космосу се знало да Месец воли...

Ноћи су им биле испуњене опојним мирисима.Понекад су долазиле страшне олује,али је најчешће љубав пловила у ваздуху.Облаци су често пролазили,а они нису били ни свесни тога,опијени љубављу.

Девојка је волела да посматра људе,како се на месечини воле и изјављују љубав једни другима.Месец је умео да се смеје људским,како је волео он да каже,глупостима.Знао је из искуства да љубав земљана кратко траје,љубавне заклетве се брзо заборављају,а осећања бледе...

"Наша љубав је другачија и може заувек да потраје.Она је записана у звездама.Цео свемир зна колико те ја волим!"-говорио јој је.

Знала је она да Месец говори истину и слепо му је веровала.Волела га је...Он је чинио све да је заштити од туге и бола.Делили су све оно што је било добро,а лоше их је заобилазило.

Она је имала све оно о чему девојке сањају,чак и више од тога.Била је срећна,испуњена.Месец је имао њу...

Ова прича је могла овде да стане: "И живели су срећно заувек..."

Али није...

Странче мој...

Kако боли кад нема ко да остане...Нема ко да ме насмеје и сузу нежно обрише...

Странче!

Дајем ти срце.

Дајем ти све моје радости и снове.

Дајем ти најлепше љубавне песме,најлепше стихове.

Дајем ти све своје успомене.

Поклањам ти звездано небо и месечеве зраке.

Поклањам ти душу...

Узми ми све.Неће ми бити жао.

Само да ноћас не мислим на њега.

Само буди ту...

љуби ме...обриши његове трагове

...а сутра нестани.

Дајем ти себе.

Само ноћас буди ту...

Dva vuka

Nekada davno stari indijac isprica svome unuku jednu zivotnu istinu.

"U dusi svakog coveka se vodi neprestalna borba. Kao borba između dva vuka.
Jedan vuk predstavlja ZLO.
Predstavlja bes, zavist, ljubomoru,mrznju,
pohlepu,aroganciju,samosazaljenje,laz,krivicu,grijeh,srdzbu,pakost,lazni ponos,
sebicnost,podsmeh…
Drugi vuk predstavlja DOBRO.
Predstavlja ono sto pruza uzitak,mir,ljubav,nadu,vedrinu,ljubaznost,dobrotu,srdacnost,darezljivost,
istinu,saosecanje,srecu,veru…"

Unuk sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita:

-I koji vuk ce na kraju pobediti?

Stari indijanac, pogleda unuka pravo u oci i bez ijedne emocije na svom izbrazdanom licu,odgovori:

-Pobedjuje uvek onaj kojeg hranis.

P.S. Obozavam vukove.Fasciniraju me.Mozda cu u nekom buducem zivotu biti bas ova zivotinja...:)

Stare ljubavi

Bar deo svake ljubavi ostace u srcu...

ZAUVEK

Stare ljubavi sto ih je znao svijet
duge veceri, u ruci poklonjen cvijet
stare ljubavi u cistom jutarnjem sjaju
zauvijek u nama ostaju
i svjetlost ocima daju

Stare ljubavi jos uvijek prate nas
kasne jeseni i njihov umoran glas
stare ljubavi nestati nikada nece
one su tragovi proslosti
one su odjeci srece

Bilo je i suza, bilo je i smijeha
al' prodje brzo sve
bilo je i straha, bilo je i grijeha
jos pamtim dane te

Bile su velike, bile su skrivene
bile su opasne, mi sjecamo se tog
gdje su sad, gdje su sad
gdje su sad

Stare ljubavi dalje nam ne daju poc'
tajni susreti kad padne proljetna noc
stare ljubavi, te sjene minulih dana
svakog me poljupca sjecaju
uvijek kad ostanem sama