A Mesec pojma nema...

Лагано схватам...

"...Јер људска срца засађена су ниско, као купине." Мика

Толико мало осећања треба, мало додира и погледа да би срце некоме припало. Да би постало, можда заувек, нечије.

Не треба претеривати у љубави. Зашто да ми скидаш звезде и пишеш песме? Зашто да ме обасипаш пажњом, бринеш за мене толико и претвараш се да је све савршено? Е па - није.

Довољно је да ме држиш за руку. Чврсто, а нежно.

Јер толико је мало потребно да те заволим искрено, јако...

Немој своју љубав да продајеш да би туђу добио. Немој да волиш да би ти други узвратили.

Не иде то тако.

Не питај ме где се крије тајна љубави. Ја то не знам. Ја ништа не знам.

Али ипак....

Немој себе да продајеш и мењаш да би стигао до мене.

Ја сад не волим никога. Ето. Опрости на искрености.

Али знам да је додир пахуље био довољан да заволим живот. И знам да ћу за мало поклоњених осмеха и суза волети некога, више и лепше него што можеш да замислиш.

Осећање које деле два потпуно различита бића, без обзира на то да ли траје само тренутак или читаву вечност - то је љубав. То је срећа.

Тражи некога ко уме да осећа твоју љубав. Једино тако бићеш свој, а ипак нечији свом душом и телом.

"Хвата ме страх."

Свратила сам само да вас све пуно поздрави. Нисам нигде отишла, ту сам, само нисам више имала толико времена да читам постове, пишем и коментаришем. :)

 Месечина је тужна...

Лаку ноћ, даме и господо!

Хоће ли некоме бити жао ако циркус оде? 

Хоће ли некоме недостајати онај тужни пајац са нацртаним сузама?

Толико лако заборављамо...Пријатељства, љубави, снови, обећања. Кога је брига што их сваки дан мењамо? Има се, може се, је л'?

Не желим да се уклопим у ту причу. Не умем.

Придружујем се циркусу. Ту бар знам да је све лаж. Осмех - обична маска. Пријатељски стисак руке - само јефтин трик, да би се некако преживело до следеће представе.

Тужни пајац нека ми опрости ако су му сузе ипак праве. Признајем да му завидим. Он једини може да плаче на сцени, а да му то нико не замери

И ево, стижем сама до траженог одговора: никоме неће фалити овај циркус. Сутра стиже нови, исто тако шарен и лажан.

Уживајте у њему!

Corazon de papel.

Osećam da mi je srce od papira. Onog grubog papira koji upija najcrnje mastilo i čuva ga u sebi zauvek.
A stojim pored sveće.
Zapaliću se. Izgoreću za tren.
I nestaću u ledenoj vodi jednog sivog Dunava koji se ne zaboravlja kad mu jednom osetiš snagu.

Nemoj da me pamtiš po dobru. Nisam to zaslužila...
Nemoj ni po zlu...Seti se da sam te volela. Seti se samo koliko.

Ne umem da ti kažem zbogom. Zato ću samo da odem.

I neću se osvrtati. Neću čak ni zaplakati.

Samo će moja ponoćna želja da bude ista, svake Bogojavljenske noći.

I uvek će ista pesma da me pomera i ubija.

Ne, nije ova.

Ах, како је лепо бити глуп! :Д

Најзад могу да вам свима пожелим срећну Нову и по нашем календару :)
Надам се а су вам пријали сви ови празници :Д
Ја сам у задње време неспретна са речима. Никад нисам овај блог доживљавала као место на коме бих истицала своје успехе или тражила сажаљење због неких ствари које су ми се можда дешавале.
Једноставно, пријало ми је да пишем о оним ситницама које сам преувеличавала, можда баш да бих заборавила на све оно што стварно не ваља.

А сад се мењам...

Речи су ми тренутно слаба тачка, зато запостављам блог.
Променљиво расположење, од суза до ненормалног смеха, одузима ми превише времена и неурона :)))

Лутам од накострешености

преко романтике

па све до понеког тренутка "мудрости"

или тоталне дезоријентисаности.

Али и даље постоје они који ме трпе такву каква сам, нацртају ми осмех и угреју срце. Хвала је премало да бих се одужила...

А морам и вама некако што ме већ више од годину дана читате :))
Може овако? :Д

Капљица леда

Она је имала жуту, лепршаву хаљину и тамне очи пуне сјаја. Мало година, много жеља, превише смелости.
Умела је да се смеје сатима са тобом и да те нежно држи за руку. Умела је да чува своје, а краде туђа срца...
Волела је сунце које јој је миловало лице и кишу која јој је хладила вреле образе. Уживала је у свакој звезданој ноћи, у сваком гутљају живота.
А понекад би ипак плакала сатима, као да јој се свет руши... Знала је да неће умети да узврати љубав. Патила је због тога, сузама плаћала за сваку погрешну реч, за сваки лажан осмех. Крила је то од тебе. Превише си јој љубави дао, није умела да ти врати истом мером, али ни да те удаљи од себе.
Дани су пролазили...Улице су се заледиле. Долазила ти је понекад, штиклама разбијајући тишину мрачних улица. Љубила те дуго, дуго...
Можда би и била заувек твоја да се ниси плашио да је задржиш чврсто у свом загрљају. Глупо си се плашио да ће се, онако крхка и мила, поломити ако је само дотакнеш...
Дошло је пролеће. А она је отишла. Без разлога и без кајања.
Можда се питаш зашто ти ја, обична капљица леда, причам све оно што већ знаш.
Рећи ћу ти и нешто ново. 
Заљубила се.
Сада уме да даје себе, да свим срцем воли. И сада зна како је тебе болело.
Пати за њим, али му и поклања све што теби није умела. Каже да је тако најсрећнија.
Не, неће се вратити. Пронашла је себе, али хоће само да знаш колико јој значи то што си је искрено волео.
Понекад мисли на оне ваше дане и тада је насмејана.  
Крени даље. Љубав ће те пронаћи, ако отвориш своје срце. И немој да жалиш што је отишла.
Открићу ти и једну тајну: била сам на њеном образу када је плакала за њим.
Он ју је научио да заиста осећа. Ти то никад не би умео.

Idu dani, ja ih pratim :)

Pa...zdravo :)

I srećna Nova svima! Znate da vam svima želim uspešnu godinu punu zdravlja, sreće, ljubavi...

Evo mene opet na blogu. Šta ću kad mi nedostajete :)

Vratila sam se "kući".

Leeeeeeeedeeeeeeeeno je.

Malo muzike i biće dobro sve :D

Pozzzzzzzzzzzzzzz

"Pusti me da drhtim i da setim se."

Gledam sve ove praznične postove...Ljudi se raduju. Hvala svima koji su se setili i mene u celoj toj priči. Zaista vam od srca želim sve najbolje. Zaslužili ste to svi vi.

Znate, ovoga puta ne piše Mesečina na svom blogu.

Pišem ja, devojka sa dva imena. Ona koja ne zna šta je praznična atmosfera i toplina u porodici. Ona koja ne veruje u ljubav i zna da nema ni najmanje pravo da oseća. Ona koja povređuje druge, a svaku bol koju nanese oseća jače od svih.

Pocepala sam se baš kao svilene čarape kad ih zakačite za ekser.

Pitam se samo kako izgledaju snovi kad ih zalepite selotejpom. Čim saznam, javiću vam. To u slučaju da Mesečina ne nađe malo snage i hrabrosti...i ponovo se stvori negde u meni.

Ko je kriv?

Napolju led. Mrak. Osećaj topline. Osmeh. Sreća. Je l' to beše kad je prvi sneg pao?

Poruka. Od njega.

"Ovde je kao u priči. Dosta snega, grejanje uz vatru i čaša vina. Još samo ti fališ da bi bajka bila potpuna."

A onda odgovor. "Ne verujem u bajke. Ovo je realnost u kojoj mi ništa ne znači držanje za ruku i gledanje u oči. Zaboravićeš sutra."

I opet led, ali ovoga puta u meni. Ipak je značilo. A on nije zaboravio.

Gordost. Greh. Obična greška.

Platila sam sve. Šta još treba?

Novi Sad me čeka :)

"Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo..."

Opet počinjem Mikinim citatom :)

Novi Sad. Jedan sasvim običan grad.

Možda za mene neobičan.

Nekad ga volim, a nekad mrzim. Nekad želim da pobegnem,  a nekad čeznem za njegovim ulicama. Ali nikad, baš nikad nisam ravnodušna.

Jedva čekam da vidim Dunav, most, tvrđavu, prošetam Zmajevom i nasmejana prođem kroz Dunavski park. A možda i uplakana. Nema veze...

Kako Đole to lepo kaže: "Varoši ima, što da grešim dušu, boljih i lepših. Al' samo jedna je, shvaćaš, varoš u koju se vraćaš." :)

Da, vraćam se. Uvek.

Neće me biti neko vreme na blogu. Za to je kriv moj grad. Nedostajao je pa moram da mu posvetim svu svoju pažnju :)

Sve vas puno pozdravljam!!! I ljubim :P

Ja sam vanzemaljac :D

"Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu." (M.Antić)

A, ne! Mesečina se ne plaši rastanaka, samoće i nedostajanja. Sve je to deo života, cena koju plaćaju oni koji osećaju i vole bez granica, obzira i glupih pravila.

I treba da se plaća.

Kako bismo drugačije znali da smo bili srećni? Kako bismo umeli to da cenimo?

Ja volim život. Volim svoj nesavršeni, nenormalno komplikovani život.

Ako vidite da sam negativna i patetišem, to je samo trenutno stanje, pa mi nemojte zameriti :)

Nisam depresivna, samoubilački nastrojena, nesrećna, niti bilošta drugo.

Dobro, priznajem da sam malo neuravnotežena. To je valjda normalno za moje godine :D

Malo sam skrenula sa teme.

Dakle, vraćam se. Čega se onda Mesečina plaši? Tj. šta je to što mene užasava?

Ljudi.

Oni najobičniji, koje srećemo na svakom koraku.

Oni koji su uvek spremni da pomognu, ali isto tako da i zabiju nož u leđa, u zavisnosti od raspoloženja.

Oni koji se plaše istine i čine sve da i druge ubede u sopstvene laži.

Oni koji svoje komplekse leče na drugima.

Oni koji ne priznaju svoje greške.

Oni koji nemaju dovoljno hrabrosti da žive sopstveni život, već brinu o tome "šta će reći svet".

Oni koji nikad nisu krivi za sopstvene probleme.

Oni koji zaboravljaju.

E, takvi me užasavaju. A ne mogu da pobegnem.

Na žalost, izgleda da je su baš ovi"ljudi" danas sasvim normalni. I takvi najbolje prolaze. Recite mi samo, jesam li ja ovde luda što ne mogu da budem kao svi ostali?

E pa, ako jesam, neću da se menjam.

Неразумљиво.

"Не мислим, а желим да мислим о теби..." (Крила Анђела)

Маске су пале, једна по једна.
Остала су нам само лица од картона на којем се сузе не виде.
Остала је и успомена дужа од стотине векова, нестварнија од додира пахуље и звука нежности у твом додиру.
Стварна је само лаж да смо јаки када окренемо леђа судбини и удаљимо се један од другог.
Мој си. Твоја сам. А немам те...и немаш ме.
Реци ми..."Никад - ти и ја". Повероваћу. И волећу те таквог. "Заувек".
Моли ме..."Остани"...и отићи ћу без трунке кајања.
Памти ме...Болећу те јаче од празнине. Испуњаваћу те топлином, ал' заледићу ти срце.
Обећај ми...да ћеш ме волети само понекад, уз чашу црног вина, и да ћеш ме губити,  увек са осмехом на лицу.
Да ћеш ми опростити свакога пута...

Ако ми само поверујеш да је додир моје и твоје руке, уз заједнички откуцај срца, најљубавнија срећа на свету, даћу ти све што имам. 
Буди са мном на дну ове самоће, нашег вечног уточишта.
Буди довољно далек и јак. Нежно ме држи за руку кад се будем опорављала од твојих грубих речи и пораза.
Храбро ми веруј, јер ја...ионако више немам ништа.

Обећавам ти да ће моје ништа са тобом, бар на трен, значити више него читав свет теби са неком другом.

Обећај ми да ће твоје ништа са мном, бар на тренутак, вредети више од читавог живота са неким другим.

Хајде да се лажемо, хајде и да поверујемо у сваку лаж, из ината.

Šolja čaja, kašičica osećanja.

Sneg...Ne, ovo ipak nije ono što bi trebalo da bude. Nekako je mračno i oštro. Oblačno, bez srebrne, mesečaste mrlje na nebu.

Odluke, decembar, sunce, strah, nagrade, bes, porazi...Kako je vetar uspeo sve to da pomeša?

A prve pahulje su tako nežne...

Mirišu na uspomene i snove; na stare knjige i novu nadu.

Kao i uvek, koračam...Sama.

Plačem jer me boli. Izgubila sam previše ove godine.

I smejem se jer imam razloga za smeh. Dobila sam toliko, možda previše.

Možda je vreme da pokažem malo zahvalnosti. Malo hrabrosti i vere u...nešto.

Nemam prava na odustajanje. Ne još.

Volim, Voliš, Voli, Volimo, Volite, Vole, sve velikim slovom.

Običan glagol, je l'? Malo gramatike nikog nije ubilo.

Ovih dana sam pročitala mnogo lepih, toplih postova. Možda nisam sigla svaki da prokomentarisem, ali hoću da znate da sam srećna što pripadam ovoj blog-zajednici. Mnogo mi značite svi vi i hoću da to i znate :)

Pitanje.

Trebaju mi odgovori. Gomila odgovora, iako znam da mi nijedan ne bi pomogao.

Ne znam, ne umem da zamislim kako izgleda život. Onaj posle detinjstva, bezbrižnosti i roditeljske zaštite. Ni ne želim to da saznam pre vremena.

Samo jedno moram da znam. Moram, jer drugačije neću umeti dalje.

Da li postoji "ono pravo"? Ljubav, razumevanje, beskrajna sreća? Ima li smisla čekati? Nadati se?

Ili svako od nas jednoga dana shvati da je tražio previše?

Treba li prihvatiti običan život, ne previše lep, ali siguran i topao? Ili se isplati čekati u ledenoj strepnji i zadovoljiti se jednom, jedinom varnicom, jačom od svega ostalog?

Svako ima drugačije mišljenje, naravno. Meni samo treba nešto od čega da krenem.

Treba mi malo podrške, dragi moji blogeri. Nikom drugom više ne verujem.

How fragile we are.

"Mi smo to što jesmo. Iluzija da se ljudi mogu promeniti."

Plašim se da me znaš previše dobro. Ništa mi ne vredi glumatanje, a to umem najbolje.

Plašim se i da te znam previše dobro. Možda tvoji porazi jače mene zabole.

Previše straha, previše neizgovorenih reči. Prećutali smo one lepe, a pogrešne izgovorili.

Previše je tu osećanja, a vreme nam ipak teče...

Polako gubim nadu. Uzalud je.